Основни борбени тенкови спадају у праве „грдосије“ када се узму у обзир њихове димензије у односу на класична моторна возила. Са друге стране, за разлику од својих колега који управљају тенковима, просечни возач аутомобила има знатно већи простор за оријентацију, који му дају широка ветробранска стакла. Возач тенка се углавном ослања на уска прозорска окна, код којих је корисни оптички фокус знатно ужи и непрегледнији, и самим тим узрокује знатно веће напрезање приликом управљања машином.Све се додатно усложњава када наступе компликованији услови за вожњу, као што су временске непогоде, тежак терен или пак ноћ. Ова окна су заштићена дебелим панцирним стаклом, која возача штити од непријатељске ватре. Међутим, да ли су ова стакла толико потцењена од стране произвођача тенка, па морају да буду уграђена у окна површине дечије песнице, тј. да ли њихова балистичка својства отварају простор да се направе и нешто шири отвори, који би у великој мери побољшали оптичку оријентацију возача? На ово питање је покушала да одговори екипа са руског интернет-канала "Наука-2.0".
За овај експеримент је употребљено класично панцирно стакло које се иначе уграђује на основне борбене тенкове, али и друга оклопна борбена средства код којих постоји потреба заштите „транспарентних“ отвора на оклопу. Поред војног програма, ово стакло има примену и у цивилству.
Панцирно стакло је у свом профилу дебело готово 60мм, а његова тежина по квадратном метру достиже целих 320кг.
Да би се заиста испробале његове заштитне способности, прво је на линију ватре изашао стрелац наоружан снајперском пушком СВД која се производи у калибру 7,62×54мм R. За експеримент је употребљено његово најјаче зрно, које се налази у саставу панцирно-запаљивог метка, а које је специјално предвиђено за уништавање заштићених циљева укључујући ту и лако-оклопљена борбена средства. Стрелац се налазио на ватреној линији дужине 100 метара. За експеримент је употребио три панцирно-запаљива метка, која су у протокоралном сегменту довољна, да би се проценила издржљивост овог стакла. Пошто су постављени сви неопходни елементи, прешло се на практично извођење овог експеримента. Стрелац је, разумњиво, са сва три метка погодио мету. Међутим, увидом у ефекте ове ватре дефинитивно се установило да ниједан метак није пробио (како у целини, а тако и фрагметнима) другу страну стакла. Дакле, дефинитивно ово стакло може да заштити тенковску посаду, тачније његовог возача, од панцирно-запаљивог метка Б-32 калибра 7,62×54мм R који је испаљен из снајперске пушке СВД. На страну то, што је услед дејства овом муницијом оптичка видљивост кроз погођено стакло, практично немогућа.
Међутим, тешко је очекивати да ће у реалној борби непријатељ по тенку дејствовати снајперском пушком, осим можда у изузетним приликама, и то да би скренуо пажњу посади која управља тенком. Зашто то радити, када се у редовима пешадије налази још једно средство које је управо и намењено за борбу против оклопних циљева. Поврх тога ово средство је још и веома доступно, укључујући ту и најсиромашније армије света. Наравно, ради се легендарном о ручном ракетном бацачу РПГ-7.
Дакле, пошто се радило о оружју које је једнако доступно као снајперска пушка, па чак и доступније уколико се конкретно успореди са СВД, следећи експеримент је укључивао излазак на ватрену линију војника наоружаног са РПГ-7. За овај експеримент је употребљена класична кумулативна граната, која се налази у стандардном борбеном комплету овог бацача. Мета на којем се налазило панцирно стакло, додатно је обогаћена картонским кутијама које су симулирале димензије тенка и самим тим војнику који је наоружан ракетним бацачем, олакшавале операцију гађања. Позади стакла је монтирана пластична лутка у облику човека, да би се добио приближан ефекат разорног дејства гранате уколико иста пробије стакло.
У овој фази експеримента употребљена је вишеслојна стаклена плоча дебљине 400 мм, која се састојала од 62 слоја специјалног панцирног стакла. Мета коју је требао да погоди нишанција из РПГ-7 била је површине 1х1 метара, и налазила се на растојању од 500 метара.
Иако је дебљина стакла у односу на претходни експеримент са СВД, вишеструко повећана, кумулативна граната је са лакоћом пробила стаклену преграду, и том приликом у потпуности уништила лутку која се налазила из стакла, чији делови су скупљани десетинама метара унаоколо. Међутим, то није било све. Екипа емисије је покушала да још више усложи овај експеримент, тако што је испред мете са панцирним стаклом поставила још један прозор од истог материјала, у нади да ће напокон обуздати кумулативни млаз гранате. Али преварили су се. Кумулативна граната је успешно пробила обе мете, а по изгледу лутке која је симулирала возача тенка, нанела му фаталне повреде опасне по живот. Експеримент је даље обустављен, пошто је професионални војник који је учествовао у експерименту, можда и из револта рекао, да савремена муниција која је развијена за РПГ-7 може да пробије и до 750мм вишеслојног тенковског оклопа који поседују савремени борбени тенкови. Ово је у потпуности убило сваку амбицију екипе овог филма, да са безброј слојева стакала може да заустави РПГ-7, а самим тим и поштедело војнике да после овог експримента скупљају гомиле поломљене срче.
Основни закључак целог овог експеримента јесте, да су конструктори тенкова ипак били у праву, када су предвидели што мање отворе ојачане панцирним стаклом, тек толико да се може видети основни правац куда тенк иде. Истина, тенку и није толико битно шта му се и ко налази на путу, јер се за разлику од аутомобилског лима дебљине неколико милиметара, овај састоји од „сувог“ оклопа који на појединим местима одговара панцирној плочи дебљине 1000мм. Дакле, у природи готово да нема препрека које тенк могу оштетити, тако да је возачу битно само да задржи његов основни правац, и да гледа да не упадне у неку провалију или слично. А за такву функцију, ови мали прозирни отвори су му више него довољни.