Прва високопрецизна муниција се у две најјаче војске света појавила практично истовремено: 80-их година прошлог века. Она је имала сличне карактеристике и заснивала са на сличним принципима навођења. На средишњем делу путање лет пројектила кориговао је инерцијални систем, а на делу лета до циља укључивала се полуактивна ласерска глава за самонавођење. Међутим, услед несавршених техничких својстава муниција је могла да погађа само циљеве који се налазе у пољу видљивости оператора станице за ласерско обележавање циља. Самим тим су живот артиљеријског нишанџије, као и скупа опрема, били изложени већем ризику.
90-их година руски конструктори оружја наставили су да раде на „ласерском” „Краснопољу”, док су се у САД ослонили на сателитску навигацију и 2006. године у састав наоружања примили гранату M982 Excalibur навођену помоћу GPS-а. Њена борбена употреба у Ираку одушевила је војни Пентагон: прецизност погодака на растојању од 40 километара износила је 92%.
Међутим, испоставило се да граната „Ескалибур” има један недостатак који може да поништи све њене квалитете.
„Сателитско навођење високопрецизног наоружања омогућава само решавање полицијских задатака. Ако постоји одбрана у виду система за радио-електронско ратовање, онда можете заборавити на сателите. У том случају вам преостају само две методе навођења: инерцијална средства или маркирање циља”, објашњава стручњак Алексеј Левченков.
По мишљењу главног уредника часописа „Арсенал Отечества” Виктора Мураховског, „дечје болести „Краснопоља” могу бити решене савременим средствима за осматрање бојишта.
„Ласерски обележивач циља не мора обавезно бити преносан и може се постављати на покретне осматрачке пунктове, хеликоптере или чак на беспилотне летелице”, додаје он.
Московски конструкциони биро „Компас” је 2011. године саопштио да је успешно тестиран навигациони модул ГЛОНАСС-а за артиљеријске гранате топовске артиљерије. У будућности ће се пројектили са оваквим навођењем користити за гађање циљева ван видног поља, док ће се гранате са ласерским навођењем „Краснопољ” користити за циљеве у оквиру непосредног видног поља.
Други важан недостатак америчких „сателитских” граната је у томе што оне не могу да гађају циљеве у покрету, док „Краснопољ” гађа оклопну технику и циљеве на води и при њиховом кретању брзином до 36 километара на час. Зато је компанија која је конструисала „Ескалибур” започела модернизацију ове артиљеријске муниције, уводећи могућност ласерског навођења.