Руска армија улаже значајна средства за обуку и оспособљавање кадра који може веома успешно да управља најсофистициранијим борбеним системима који се налазе у њеном саставу. У наредном периоду, очекује се увођење перспективних образаца војне технике које ће захтевати још већи ниво оспособљености и техничког знања да би се са њима могло ефикасно руковати. По степену техничке опремљености и квалитету људства, јединице противваздухоплоне одбране засигурно спадају у елитне јединице руске армије. Из тог разлога, ове јединице готово свакодневно врше проверу своје оперативне оспособљености, и спадају у рекордере када је у питању обим вежбовних активности на годишњем плану. Обука и увежбавање посада у оквиру ракетних система противваздухоплоне одбране се по правилу изводи у две фазе. У првој фази, увежбава се борба са електронским имитаторима који у ствари представљају противничке циљеве у ваздушном простору. Улогу нападача има непријатељска авијација, која покушава да заобиђе/пробије постављену одбрану која се састоји из мреже система противваздухопловне одбране, која брани одређени сектор. Противнички ловци и бомбардери активно маневришу по правцу, и лете на екстремно ниској висини крећући се ка свом циљу, који се налази у зони одговорности ракетних дивизиона противваздухопловне одбране.
Са друге стране, задатак посада који се налазе на ПВО системима јесте да не допусте нападачима улазак у зону одакле би могли да угрозе витално важне објекте, који су централна тачка њиховог напада. Основни циљ ове фазе вежбовних активности је провера укупне способности посада на ракетним системима. Сви сегменти се увежбавају до аутоматизма. Од откривања циља, његовог праћења, па све до лансирања ракете и праћења њеног ефекта. Вежбе се усложњавају до максимума, стварају се отежани хендикеп-услови, где треба истворемено пресрести неколико врста ваздушних циљева, као што су противрадарске ракете или стандардне ракете ваздух-земља. У сценаријо се убацује и сегмент вежбе која садржи имитацију масовне употребе система за против-електронску борбу, када је значајно отежано откривање циљева, њихово праћење и само обарање. Цео процес мора да буде савршен и не сме да има ниједну грешку.
Другу етапу обуке представља бојево гађање. У овој фази се из вежбе уклањају прави авиони, а на њихово место долазе мете које имитирају ваздушне циљеве. Обично су то специјално одрађене макете авиона, или најобичније ракете. По испаљивању овакве „лажне“ мете, радар открива њену позицију, захвата циљ и врши његово праћење које укључује прорачунавање његове трајекторије. Посаде на ракетним системима примају ове инфорамације и изводе гађање. Ракета се потом устремљује на циљ, а док она ка њему још путује, оператери на радару даље претражују небо, у потрази за следећим опасним летећим објектом. Ова фаза представља круну веома напорне и сложене обуке, која се потврђује лансирањем не баш тако јефтине ракете, која мора да на практичан начин потврди целокупан труд и рад који је извршен у претходном периоду.
У реалној ситуацији, превазилажење ПВО од стране непријатеља, може бити фатално за снаге које се бране. На пример средства ваздушног напада могу да униште командни центар, што би довело до обезглављивања комплетних јединица које покривају одређени простор на бојишту. Приликом развоја савремених руских система противваздухопловне одбране, у обзир је узета чињеница да ће у хипотетичком сукобу са НАТО, он имати значајну предност када је у питању број расположивих тактичких ловаца и бомбардера који ће бити употребљени у нападу. Када су конструисани ракетни системи С-300 и С-400, основни захтев који се постављао пред руске конструкторе је била израда напредног „хардвера“ који ће обезбедити праћење и истовремено гађање, што већег броја ваздушних циљева, уз значајно подизање техничко-тактичких могућности радарске компоненте на откривању нисколетећих циљева и циљева са смањеном радарском рефлексијом. Сагласно са Војном доктрином употребе ПВО, системи великог домета сматрају се самосталним делом јединственог борбеног организма. Њихов главни задатак је да уз асистеницују ракетних система средњег домета и ловачке авијације, не дозволи противнику да овлада ваздушним простором где се одвија битка.
Пример тако сложене ешелониране одбране у минијатури, представља протививаздухопловна одбрана руске авио-базе „Хмејмим“ која се налази у Сирији. Она се састоји из четири ешелона.
Први ешелон чини систем великог домета С-400 „Тријумф“ који у свим правцима покрива широк ваздушни простор око базе. Подсећамо да је руски противваздухопловни систем С-400 „Тријумф“ намењен за борбу против свих савремених и перспективних средстава ваздушно-космичког оружја. Његов максимални хоризонтални домет је око 400км (ракета 40Н6Е), док по висини делује и до 35км. Претпоставка је да се у Сирији налази цео ракетни пук зенитно-ракетног система С-400 „Тријумф“, који се састоји из најмање 2 дивизиона. У оквиру једног дивизиона се најчешће налазе 2-3 батерије овог система, са укупно 8-12 транспортно-лансирних јединица. Дакле, један дивизион у свом саставу има 48 ракета спремних за моментално дејство. Цео ракетни пук хипотетички може да нападне 96 ваздушних циљева непријатеља, у оперативном борбеном радијусу до 400км.
У другом ешелону се налазе ракетне крстарице „Москва“ и „Варјаг“ које покривају западни правац ка авио-бази „Хмејмим“ и које су опремљене противваздухопловним системима великог домета С-300 „Форт“. Ови бродови се смењују на бојевом дежурству у Средоземном мору, а у свом борбеним спремнику имају 64 ракете маскималног хоризонталног домета до 200км. Поред њих у другом ешелону одбране се налазе сиријски ПВО системи средњег домета Бук-М2Э, који су распоређени на свим осталим правцима око базе. Овај систем располаже ракетама 9М317 чији домет се креће од 45-50км по даљини и до 25км по висини. Бук-М2 има способност да се бори против читавог спектра ваздушних циљева од авиона стратегијске и тактичке авијације, па све то тактичких балистичких ракета и ваздухопловних бомби. Практично против свега што може да лети брзинама и до 4,500 км/ч. Један дивизион Бук-М2 може једновремено да нападне 24 различита ваздушна циља. Поред тога, он то све ради у условима масивне примене средстава за ПеБ (против-електронску борбу) што га чини изузетно жилавим противником у борбеном поретку ПВО.
Трећи ешелон покривају сиријски мобилни ракетни системи С-125 „Печора-2М“, док се у последњем, четвртом ешелону, налазе хибридни топовско-ракетни системи Панцир-С1, који непосредно штите базу и компоненте ракетног система великог домета С-400 који се такође налази у њеном саставу. Не треба заборавити ни посаде са лаким преносним ракетним системима типа „Игла“, а вероватно и са најновијим „Вербама“, које су додатно поселе коридоре који могу да буду посебно угрожени од стране непријатеља.
Поред ове веома густе и ешелониране противваздухопловне одбране која се састоји из великог броја копнених и поморских платформи, у њеном саставу се налази и ваздухопловна ловачка група са апаратима Су-30СМ и Су-35 која је стационирана на аеродрому ове базе, и која врши њено 24-часовно обезбеђење из ваздуха. Сви ови елементи су међусобно увезани у један чврст и истворемено прилагодљив систем, а рекло би се да чини „непробојну мрежу“ за било какав облик напада који би дошао из ваздушног простора.
На оваквим објектима, по правилу, налази се неколико дежурних радарских станица различите намене, које пажљиво осматрају ваздушну ситуацију у овом делу света. Уколико се нешто сумњиво прикаже на њиховим радарским екранима, они о тој појави одмах обавештавају командни центар. Одавде се алармирају све ватрене позиције које се налазе у систему одбране, које одмах предузимају мере да по извршној команди изведу дејство по ваздушном објекту или групи ваздушних објеката, у зависности од њихове позиције, као и врсте циља. Овде је изузетно важно време реакције на непријатељски напад, од момента откривања непријатељских циљева, па до момента дејства ради њиховог пресретања и обарања. Постоје процене да је овај ешелонирани систем противваздухопловне одбране спреман, да за свега неколико минута пређе из редовног стања у режим пуне борбене готовости.
Треба напоменути да чак и најсавршенија противваздухопловна одбрана не може да уништи све циљеве у ваздушном простору, посебно када је тај напад по броју примењених нападних средстава масиван, и којег карактерише висок интензитет. У конкретном случају, основни задатак ПВО је одвраћање непријатеља од евентуалног напада на авио-базу „Хмејмим“ и њена одсудна одбрана уколико ипак до таквог напада дође. Такође, није свеједно да ли ће напад да буде изведен са авионима, или са крстарећим ракетама. Често је довољно оборити неколико противничких авиона у првој фази напада, што ће натерати непријатеља да се повуче и обустави своја даља нападна дејства. Када су у питању крстареће ракете, онда непријатељ нема толики ризик од великих губитака скупих борбених апарата и самих пилота. У том случају ПВО мора да неутралише сваку крстарећу ракету која иде ка свом циљу.
На крају, треба напоменути да није далеко дан када ће у овај вид Оружаних снага ући потпуно нови тип оружја, које ће се поред свега осталог одликовати и наглашеним противракетним борбеним способностима. Реч је о перспективном противваздухопловном и противракетном систему С-500 „Прометеј“. Шира стручна публика сматра да ће С-500 „Прометеј“ бити намењен да се супротстави готово свим летећим објектима, и то у целокупном дијапазону, од интерконтиненталних балистичких ракета чије бојеве главе долазе из космоса, па све до авио-бомби. Такве могућности ће му обезбедити посебан сет ракета, које се развијају за овај систем. Једна од њих носи ознаку 40Н6М, чији хоризонтални домет достиже читавих 600 км. Ради се о ремек делу руских конструктора, о једној изузетно потентној ракети, која за 3 пута премашује максимални хоризонтални домет америчког ПРО система THAAD. Поред горе поменуте ракете, за С-500 су предвиђена још 2 типа ракета 77Н6-Н и 77Н6-Н1 које је развила компаније „Факел“, а које спадају у категорију антибалистичких ракета које су по својим карактеристикама блиске ракети 53Т6 „Газела“, а која се налази у саставу класичног система ПРО А-135 „Амур“. Ове ракете развијају изузетно велику брзину приликом свог лета, и спадају у најбрже ракете таквог типа на свету. За разлику од америчког аналога THAAD, чија ракета лети брзином од 1000 м/сек., ракете испаљене из руског С-500 „Прометеј“ достизаће брзине од читавих 3,600 м/сек.! Захваљујући овој брзини, руске ракете ће моћи да обарају минијатурне балистичке циљеве чија брзина достиже 7,000 м/сек, што је мисаона именица за америчке системе ПРО. Нови типови радара са активном фазном радарском решетком, који ће бити део овог система, омогућиће откривање балистичких ракета на даљинама до 2000 км (а оне са минималним радарским одразом ЕПР 0,1 м2 на даљинама до 1200км).Такође, за овај систем ће бити развијен и напредни „хардвер“ који ће у појединим сегментима засигурно имати и елементе вештачке интелигенције. Ово ће „Прометеју“ омогућити да истовремено гађа и до 10 балистичких ракета у радијусу од 500 километара.Први оперативни дивизион овог система се у руској армији очекује већ од 2020.године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
