Специјално за руске специјалце: Три врло моћна руска аутомата

Јединице за извођење специјалних операција представљају изузетно затворене структуре, када је у питању јавност. Наоружане су многим ефикасним моделима оружја које се прави у малим серијама и о којима се не говори много.

ШАК-12

ШАК-12

interpolitex

За специјалне јединице Федералне службе безбедности (ФСБ) 2017. године је конструисан аутомат ШАК-12 великог калибра са муницијом 12,7х55 мм, која спада у најмоћније на свету.

По речима конструктора, оружје је направљено за уличне борбе на малом растојању и уништава чак и непријатеља који користи врхунска средства заштите. Аутомат користи метке великог калибра који пробијају зид од цигле, а испаљени метак је максимално ефикасан на малим растојањима, док „на већој удаљености губи енергију и снагу“.

Обичан метак за ШАК-12 је веома убојит у радијусу од 100 метара. Аутомат може користити и муницију који ефикасно пробијај лакши оклоп на удаљености од 300 метара.

Аутомат је направљен по систему „булпап” (оквир са муницијом је иза обарача), што такође омогућава специјалцима да лакше и ефикасније примењују ово оружје у затвореном простору.

У оквир стаје 10 и 20 метака, а регулатор паљбе се налази у задњем делу оружја, иза оквира.

Муниција великог калибра прави снажан трзај и зато је аутомат добио гасну кочницу са два отвора и гумени додатак на кундаку. ШАК-12 има Пикатинијеву шину са горње и доње стране, тако да се на њега може поставити пригушивач и подцевни бацач граната, као и различити оптички и колиматорски нишани.

Снајперска пушка DXL-3

DXL-3

Lobaev Arms

Ово је један од малобројних приватних пројеката на руском тржишту оружја. Пушка је направљена 2010. и 2011. године и још увек је у арсеналу Федералне службе обезбеђења (ФСО), која обезбеђује председника и друге високе званичнике руске државе.

Пушка је направљена од суперчврстог авионског алуминијума, тако да јој не сметају нагле промене температуре од -45 до +60 степени Целзијуса.

DXL-3 користи муницију .338 Lapua Magnum, која снајперисти омогућава да погоди циљ удаљен 1.800 метара, што је доста добро у данашњим условима где постоји потреба за примену овог оружја.

Конструктори су успели да отклоне кључни проблем калибра .338 Lapua Magnum, тј. последице које снајпериста може имати од тако моћног калибра. У примени муниције .338 LM било је чак и случајева одвајања мрежњаче на оку, да и не говоримо о неизбежним масницама на рамену и боловима у раменом зглобу. Конструктори из компаније Lobaev Arms успели су да реше те проблеме тако што су смањили трзај, а самим тим повећали густину паљбе и поједноставили главни задатак снајперисте – да приликом извршавања борбеног задатка испали само један хитац.

Конструктори истичу да се пушка користи у јединицама које раде у градским условима, али и на неприступачном терену.

АН-94

АН-94

Виталиј В. Кузмин

Средином 1990-их у Русији се појавио један од првих аутомата чија је намена била да замени застарели АК-74 у руској армији. Био је то аутомат Никонова АН-94 „Абакан“.

Оружје је направљено за најчешће коришћени руски метак калибра 5,45 х 39 мм. У њему је исправљен главни недостатак аутомата АК-74, а то је мала густина паљбе.

Направљено је серијско оружје засновано на принципу „одложеног“ трзаја, тј. трзај се осећа тек после прва два пуцња. Другим речима, цев „одскочи“ увис тек када два метка излете из ње, а трећи уђе у цев.

Захваљујући томе оружје се најчешће користи у кратким рафалима од по два пуцња и веома је популарно у руским специјалним јединицама.

Са друге стране, АН-94 је доста захтеван у руковању и опслуживању тако да није био погодан за масовну примену необучених или слабо обучених редовних војника. Због тога је Министарство одбране РФ ограничило наруџбину на мање партије, само за специјалне јединице.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!