Анализа: Руски С-300 ПМУ-2 „Фаворит“, нова аквизиција сиријске ПВО?

Под изговором „хемијског“ напада, тројна коалиција састављена од земаља-агресора САД, Велике Британије и Француске, извела је 14.априла текуће године напад по копненим циљевима Сиријске Арапске Републике, приликом чега су са ваздушних и поморских платформи лансиране 103 крстареће ракете (према америчким изворима на Сирију је лансирано укупно 105 крстарећих ракета). У нападу је учествовала једна ракетна крстарица, два ракетна разарача, 1 ракетнa фрегатa, једна нуклеарна нападна подморница, авиони стратегијске и тактичке авијације.

Већ следећег дана је начелник Главне оперативне команде Генералштаба Војске Руске Федерације, генерал-пуковник Сергеј Рудској, обавестио јавност да се у Москви озбиљно размишља о испоруци ракетних система великог домета С-300, свом главном савезнику на Блиском Истоку. Исту поруку је послао и министар иностраних послова Сергеј Лавров, као и бивши начелник Ваздушно-Космичких снага, а сада председник комитета Савета Федерације за одбрану и безбедност Виктор Бондарев.

Напомињемо, да је пре скоро целе једне деценије, Сирија са Русијом договорила куповину неколико ракетних дивизиона С-300 ПМУ-2 „Фаворит“ (НАТО класификација SA-20b Gargoyle). Негде у исто време, закључен је и уговор око набавке хибридних топовско-ракетних система „Тунгуска“, лаких преносних ракетних система „Игла“, ракетних система С-125 „Печора-2М“, „Бук-М2Е“ и најновијих „Панцир-С1“. До почетка крвавог грађанског рата 2011.године, Сирија је успела да набави готово сво уговорено наоружање, осим ракетних система С-300.

Према различитим гласинама које круже у медијском етру, разлог за одуговлачење у испоруци система С-300 је везан за тадашњу бригу „западних партнера“ који су сматрали да овако снажно модернизовање сиријске ПВО може да доведе до озбиљног нарушавање баланса силе у овом делу света. Међутим, после унилатералног ракетног удара на Сирију од стране агресивне колиције (САД, Велика Британија и Француска), Русија се више неће обазирати на овакве бесмислене приче. „Ми ћемо поново размотрити захтев Сирије за набавком овог система, и то не само када је у питању ова држава, него и остале државе које сматрају да им је овај систем неопходан“- нагласио је Рудској.

Систем система

Разматрајући потребне мере које ће довести до повећања одбрамбених способности Сирије, важно је схватити да је ПВО један изузетно сложен систем, који се састоји из више међусобно увезаних компоненти који чине један „супер-систем“ или „систем система“ (популарна кованица који користе западни специјалисти). Поред ракетних система, у овом заиста веома сложеном организму се налазе и системи ПА артиљерије, системи за притивелектронску борбу ПеБ, као и ваздухопловна компонента која се састоји из ескадрила ловаца-пресретача. Све је ово увезано са системима за откривање и навођење, какви су „летећи радари“ и велике копнене радарске станице.

Многе ове компоненте, које су побројане у претходном делу текста, већ се налазе у саставу сиријске ПВО. Углавном се ради о техници совјетског порекла, која је у међувремену помоћу руских војних специјалиста, технички и тактички унапређена и доведена на виши борбени ниво. У критичном временском периоду грађанског рата, сиријска армија и њене милиције су ефективно контролисале свега 10% територије, што је довело до озбиљне деградације у способностима ПВО да се брани од евентуалних напада из ваздушног простора. Овакву ситуацију је искористио Израел, који је у том периоду извео више од 100 ваздушних удара по позицијама „Хезболаха“ који је у ову земљу дошао на позив легитимне сиријске владе која је била суочена са огромном интернационалном терористичком агресијом, каква до тада модерни свет није запамтио. Уласком Русије у овај рат, ситуација се радикално изменила. Данас, легитимна сиријска армија и њене савезнице котролишу 6х већу територију (преко 60%), приликом чега су уништене најкрупније терористичке формације које су бројале на десетине, па и стотине хиљада бораца „џихада“. Паралелно са копненим операцијама, које су из дана у дан проширивале ослобођену територију, текао је и процес рестаурације сиријског система ПВО, њеног поновног оживљавања, чији напори су од пре неколико дана потврђени и у пракси.

70+ оборених циљева

О високом степену борбене ефикасности коју су приказали сиријски ракеташи, најбоље говори званична статистика које је објавило руско Министарство одбране. Сиријски ракеташима је успело да пресретну 71 крстарећу ракету, од укупно 103 лансиране, што представља готово 70% њене ефикасности. При томе, нити један војни циљ који је нападнут, а који је имао организовано покривање од стране сиријске ПВО, није погођен. Све ракете које су ишле ка сиријским војним базама су оборене! Наиме, према званичним информацијама које је прикупила руска армија резултати сиријског ПВО су следећи:

Ø На аеродром „Дјували“ је лансирано укупно 4 ракете, од које су све 4 оборене. Аеродром није претрпео никаква оштећења.
Ø На аеродром „Думејр“ је лансирано укупно 12 ракета, од којих је свих 12 оборено. Аеродром није претрпео никаква оштећења.
Ø На аеродром „Блеј“ је лансирано укупно 18 ракета, од којих је свих 18 оборено. Аеродром није претрпео никаква оштећења.
Ø На аеродром „Шајрат“ је лансирано укупно 12 ракета, од којих је свих 12 оборено. Аеродром није претрпео никаква оштећења.
Ø На аеродром „Мезе“ је лансирано укупно 9 ракета, од којих је 5 оборено. Иначе овај аеродром је неупотребљив и на њему није било никаквих борбених ефектива
Ø На аеродром „Хомс“ је лансирано укупно 16 ракета, од чега је 13 оборено. Аеродром је претрпео безначајна оштећења.
Ø На циљеве у којима се налазе наводне компоненте за производњу бојних отрова у насељеним местима Барз и Џармани, лансирано је 30-32 ракете, од чега је огромна већина погодила мету. Ови објекти су у потпуности уништени, и у овим нападима нема људских жртава. Организоване ешалониране ПВО око ових објеката, није било.

Приликом разбијања овог напада, сиријски ракеташи су за 20-30 минута интензивног судара лансирали укупно 112 противваздухопловних ракета. Дакле на 71 оборен циљ, лансирано је 112 ракета (на један циљ је у просеку потрошена 1,5 ракета). Према званичој статистици руског Министарства одбране, у борбеним дејствима учествовала су следећа средства ПВО која се налазе у јединицама сиријске армије.

Ø Хибридни топовско-ракетни систем 96К6 „Панцир“
Ø Ракетни систем 9К317 „Бук-М2Э“
Ø Ракетни систем 9К33 „Оса“
Ø Ракетни систем С-125 „Печора-2М“
Ø Ракетни систем 9К35 „Стрела-10“
Ø Ракетни систем 2К12 „Квадрат“
Ø Ракетни систем С-200 „Ангара“

Према тим подацима, када се узму проценти успешности (број лансираних ракета/број оборених циљева) ранг-листа изгледа овако:

Ø 7 место је заузео прастари ракетни систем С-200 „Ангара“ који је испалио укупно 8 ракета, од којих ниједна није оборила свој циљ, што износи 0%.
Ø 6 место је заузео такође времешни ракетни систем С-125 „Печора-2М“ из којег је лансирано укупно 13 ракета, од чега је њих 5 уништило свој циљ или 38,46%
Ø 5 место су заузеле посаде са ракетног система 2к12 „Квадрат“ које су лансирале укупно 21 ракету, од којих је њих 11 уништило своје мете или 52,38%
Ø 4 место су заузеле посаде на ракетном систему „Оса“ које су лансирале укупно 9 ракета, од чега су њих 5 уништиле своје циљеве или 55,54%
Ø 3 место припада ракетним посадама на систему „Стрела-10“ која су лансирале укупно 5 ракета, од чега су 3 уништиле своје циљеве или 60%
Ø 2 место су заузеле ракетне посаде на систему 9К317 „Бук-М2Э“. Ови системи су лансирали укупно 29 ракета, од којих је чак 24 уништило своје циљеве или 82,75%
Ø 1 место заузимају топовско-ракетни системи 96К6 „Панцир“ који су са укупно 25 ракета, уништили чак 23 ваздушна циља или изузетних 92%

Када је у питању ракетни систем С-200 „Ангара“, треба нагласити да је он ипак пројектован да се бори против непријатељских авиона, а не против минијатурних летећих објеката какве су ракете. Наиме, овај систем је у фебруару месецу оборио израелског тактичког ловца-бомбардера F-16I „Sufa“, који је извршио ваздушни напад на инсталације сиријске војске на аеродрому Т4.

„Остали ракетни системи који су произведени још за време СССР-а, такође су показали висок степен ефикасности, без обзира што су ваздушни објекти имали релативно високе вредности брзине и малу радарску уочљивост“- истакао је званични представник Министарства одбране РФ Игор Конашенков.

Шта чинити ако поново удари гром

Без обзира на страшну снагу и смртоносност противваздухопловних ракета, оне представљају само једну од карика, које су интегрални део система ПВО једне војске, једне државе. Да би цео систем приказао своју ефикасност, он равномерно мора да укључи и остале компоненте које су у њега интегрисане.Уколико сви делови овог система нису довољно добро избалансирани и међусобно увезани, онда даљи посао јачања и самим тим унапређења сиријске ПВО, нема никаквог смисла.

У међувремену лидери три земље-агресора дају изјаве да ће поново обновити ваздушне нападе уколико то буде неопходно (мисли се на реакције на наводне нове „хемијске нападе“, „опстанак тренутног сиријског режима“ итд.). Ове речи су поткрепљене и делима. У воде Средоземног мора, ускоро треба да уплови ударна група америчких ратних бродова, коју предводи носач авиона на нуклеарни погон „Хари Труман“. Догађаји од 14.фебруара могу да буду само „предигра“ за далеко озбиљније и шире нападе, у којем би се употребиле на стотине крстарећих ракета различитог типа, укључујући и далеко већи број стратегијских и тактичких борбених авиона.

Сиријски ракеташи су успешно одбили ваздушни напад од 14.фебруара и добили битку. Међутим, на основу историјског искуства које је везано за Вијетнам, Американцима није непозната даља ескалација конфликта (операција „Rolling Thunder“), са постепеним увођењем све већег броја офанзивних борбених ефектива на строго дефинисаном подручју где се изводе борбена дејстава.

За неутралисање потенцијалне „грмљавине“, треба систематски и свеобухватно припремити Сиријску арапску армију-САА, али и њене савезнике који могу истовремено да буду на удару. Посебно треба посветити пажњу ка даљем оспособљавању ваздухопловне компоненте у систему ПВО (ловачка авијација) која може да нападне ваздухопловне борбене групе непријатеља, које се истовремено налазе на нишану сиријских система ПВО великог домета.

Улога Ирана

Последње новости које нам стижу из сиријске зоне конфликта нам говоре, да је Исламска Република Иран већ отпочела са операцијом размештања својих ПВО средстава на сиријског територији. Ако је веровати саопштењима која долазе из САД и Израела, ваздушни напад који је изведен фебруара месеца ове године био је усмерен на уништавање иранских инсталација које су постављене на простору сиријске базе Тифор. Том приликом су гађани хангари у којима су се наводно налазиле беспилотне летелице, као и скривени системи ПВО.

Уколико дође до агресивнијег деловања коалиције која је окупљена око три земље-агресора (САД, Британија, Француска), и самим тим далеко озбиљнијих удара, то може довести до пуног ангажовања сиријске и иранске ПВО (по обиму и интензитету) са циљем достизања максималне ефикасности. Ирански капацитети ПВО ће бити све неопходнији, уколико ова коалиција настави са даљим гомилањем својих офанзивних борбених потенцијала, у циљу остваривања апсолутне стратегијске надмоћности над сиријском ПВО.

Иранско руководство је више пута резолутно истакло да ће Исламска Република Иран наставити да помаже Сирију и њен народ, у борби против тероризма, али и сваког облика спољне агресије. Ова држава се у сиријском конфликту приказала као поуздан пријатељ на кога се Дамаск увек може ослонити, на пријатеља који је спреман „да проспе реке сопствене крви“ зарад одбране свог савезника. Наиме, на хиљаде иранских војника и добровољаца је погинуло за спас Сирије, и на то Запад мора да рачуна.

Оружане снаге Ирана и Корпус Чувара Исламске револуције у свом поседу имају завидну количину различитих типова система ПВО, укључујући и борбене авионе МиГ-29 и F-14 „Tomcat“. Ту се налазе савремени руски системи ПВО као што је „Тор“, совјетски „Куб“, С-200, систем великог домета С-300, затим оригинали и копије америчких противваздухопловних система Hawk/Improved Hawk, домаће концепције које су аналогне руском систему „Бук“ (систем „Раад“) и С-300 „Фаворит“ („Бавар-373“), са ко зна колико хиљада оперативних ракета, које у сваком моменту могу да буду употребљене.

Треба имати у виду да иранска ПВО почива на великом броју система који имају совјетско/руско порекло, те да се заједно са руским специјалистима, они веома лако могу интегрисати у сиријску ПВО, и учинити је још бројнијом и убитачнијом.

Људски ресурси

Вратимо се на тему испоруке ракетних система С-300 јединицама сиријске ПВО. По свему судећи ради се о најнапреднијој варијанти овог система С-300 ПМУ-2 „Фаворит“, која се одликује изузетним техничко-тактичким показатељима који су последица имплементације најсавременијег пакета војне технологије. За ефикасну примену овако сложене технологије, потребна је и ванредно комплексна обука „ракеташа“ који ће управљати овим системом, а за тако нешто је ипак потребно време. По неким грубим проценама, за оспособљавање једне ракетне посаде која ће опслуживати овај систем, потребни су месеци интензивног рада, ако не и цела календарска година. Тек тада се овај систем може увести у оперативно борбено дежурство, као носећа компонента ПВО. Међутим, даље увезивање са осталим компонентама у систему ПВО, као и овладавање свим техничким и тактичким „финесама“ овако сложене борбене архитектуре каква је С-300 ПМУ-2, захтева период „служења“ на овом систему у трајању од најмање неколико година.

Иначе, ради се о варијанти система С-300 који је светло дана угледао 1997.године. Представља универзални самоходни вишеканални ракетни систем, који је намењен одбрани најважнијих државних и војних објеката и позиција од масовног удара савременим и перспективним авионима, стратегијским крстарећим ракетама, тактичким и оперативно-тактичким балистичким ракетама и другим средставима ваздушног оружја, у свим дијапазонима и при свим брзинама њиховог лета. Систем ефикасно дејствује при интензивном противелектронском дејству који ствара активне и пасивне сметње.

За њега је конструисана и нова ракета мод. 48Н6Е2, која је повећала даљину пресретања балистичких ракета (до 40км) и аеродинамичких циљева(до 200км). У једном дивизиону система С-300 ПМУ-2 „Фаворит“ налази се:

Ø Командни пункт система управљања и навођења 83М6Е2 који се састоји из борбеног пункта командовања 54К6Е2 и тродимензионалне радарске станице кружног осматрања 64Н6Е2
Ø Радарске станице 96Л6Е, 6 нишанских радара 30Н6Е2 и до 12 транспортно лансирних јединица 5П85СЕ (5П85ТЕ) са укупно 48 ракета у лансирним контејнерима
Ø Навођених ракета 48Н6Е2 које се налазе у контејнерима транспортно-лансирних јединица
Ø Средстава техничког обезбеђења која су аналогна претходној верзији система С-300 ПМУ-1

Добро увежбане посаде могу да остваре заиста разарајуће последице по непријатеља, употребом ове верзије система С-300. Примера ради, овај систем са вероватноћом од 98% може да пресретне и уништи циљ еквивалента тактичког ловца на даљини до 200км, док балистичке ракете са истом вероватноћом пресреће на даљинама до 40км. При томе максимална брзина циља који се гађа је до 2,800 м/сек.

У овом случају помоћ Ирана може бити драгоцена, посебно када је у питању финансирање додатног опремања сиријске ПВО (својим борбеним средствима), али и на плану обезбеђења квалитетних људских ресурса који ће моћи да премосте временски јаз када је у питању техничко и тактичко оспособљавање сиријских ПВО посада, у руковању најсавременијом борбеном техником.

У обзир треба узети чињеницу да Иранци имају веома савремен систем војне обуке (војно-образовне установе и вежбовни полигони), а такође се треба имати у виду, да њихова војска у свом оперативном саставу већ има системе С-300. Ирански војно-индустријски комплекс у последњим деценијама бележи заиста озбиљан напредак, а његов фокус су управо системи противваздухопловне одбране и ракетни програм. Опитно-конструкторски рад, прати серијска производња бројних система, као што су горе побројане копије система „Бук“ и С-300, производња домаћих противваздхопловних ракета, озбиљан напредак на развоју и производњи сопствених радарских система, затим имплементација техничких пакета и стандарда, који значајно повећавају техничко-тактичке способности ракетних система старије генерације, какви су „Куб“, „Бук“ и С-200 итд. Оваква акумулација знања се може имплантирати и на систем сиријске ПВО. И вероватно се већ примењује, посебно када је у питању модернизација старијих система ПВО који се налазе у саставу сиријске армије. Ирански стручњаци могу да модернизују ове системе, посебно када се говорио о замени застарелих аналогних блокова-дигиталним, у примени напредних алгоритама за пресретање циља итд.