Чини се, да су се нагомилане страсти које су распаљене ракетним нападом Трампа на Сирију, у великој мери расплинуле. Степен напетости која је тих дана био доминантан, временом је исчезао, што отвара простор за трезвеније посматрање укупне ситуације које је могла да има шире последице. Ефекти ове акције се могу посматрати кроз две основне тачке:
Могло би се констатовати, да се резултат ове акције може описати фразом „и вук сит, и све овце на броју“, те да се у времену које нам долази, може очекивати даље смиривање тла после овог земљотреса, и враћање ствари у стандардну колотечину.
Међутим, са овим чином геополитички противник оличен у САД очигледно тестира степен руске чврстине, допуштајући себи да исувише често залази у зону која представља „црвену линију“, иза које нема повратка. Данас нам нико не може гарантовати да се не спрема неки нови напад, и да ће за недељу, месец или годину дана, уследити нова акција, са далеко тежим последицама. У вези са овим веома могућим сценаријима, било би интересатно анализирати способности Руске ратне морнарице и њених борбених капацитета, уколико дође ди поновног заоштравања ситуације око Сирије,посебно ако се има у виду да је пут Средоземног мора кренула америчка ударна борбена група коју предводи носач авиона на нуклеарни погон „Harry S. Truman“.
Тренутно се у близини сиријских територијалних вода налази ракетни разарач „Donald Cook“, који истина није учествовао у ракетним нападима од 14.априла. Овај брод има озбиљан потенцијал да изведе ударе крстарећим ракетама „Tomahawk“, које се узгред нису баш нешто прославиле у нападу од пре десетак дана (у ракетним спремницима овог разарача се теоретски може наћи преко 90 ракета овог типа). „Donald Cook“ тренутно патролила дуж Средоземног мора, очекујући скори долазак ударне групе борбених бродова која пристиже из Атлантика. Његово место базирања је поморска војна база у Роти, која се налази на обалама Атлантског океана, у близини Гиблартарских врата. Негде око Пелопонеза се налази и амерична нуклеарна нападна подморница „John Warner“ класе „Virginia“која је такође наоружана крстарећим ракетама типа „Tomahawk“. За разлику од ракетног разарача „Donald Cook“ ова подморница је 14. априла лансирала укупно шест КР „Tomahawk“ које су полетеле пут Сирије, и које су највероватније у високом проценту пресретнуте. За сада не постоје било какве назнаке да би се поред ова два пловила, у водама Средоземног мора могла налазити још нека америчка поморско-борбена платформа
Носач авиона на нуклеарни погон „Harry S. Truman“ и командни брод „Spica (T-AFS-9)“
John L. Beeman/WikipediaПоред ракетног разарача „Donald Cook“ у поморској бази Рота се базирају још три америчка ракетна разарача који су способни да изведу далекометне ракетне ударе, од којих су два ван њене луке. Тренутно се у овој бази налази само ракетни разарач „Carney“, док је ракетни разарач „Ross“ 16.априла ове године отпловио на север, у правцу Шкотске, где је узео учешћа на интернационалној поморској вежби. На сличној мисији, али још даље и источније, налази се и ракетни разарач „Porter“ који је кренуо пут Хелсинкија (Финска). Недостатак ова два ракетна разарача, надоместиће долазак разарача исте класе „Winston S. Churchill“ (овај брод је у луку Рота упловио 16.априла). За сада није јасно у каквој формацијској структури се налази овај разарач, али већина извора сматра да се ради о претходници ударне групе „Truman“ која иде преко Атлантика. Важно је напоменути да би по пријему наређења, ова два ракетна разарача („Carney“ и „Winston S. Churchill“) за свега четири дана могли да стигну до територијалних вода Сирије.
У зони одговорности америчке Пете флоте, налази се ракетна крстарица „Monterey“, ракетни разарачи „Laboon“ и „Higgins“. Ови бродови су учествовали у нападима из 14.априла, када су на циљеве у Сирији лансирали укупно 60 ракета „Tomahawk“. Напади су изведени из акваторије Црвеног мора и Персијског залива. Других борбених бродова у зони одговорности ове флоте за сада нема (пристуни су поморско-десантни капацитети, који за Сирију не представљају никакву опасности).
Морнарице Велике Британије и Француске својим америчким савезницима могу да придруже симболичне борбене снаге. Ударни топуз Краљевске Морнарице - носач авиона „Queen Elizabeth“, тек се комплетира, и његово увођење у оперативну борбену функцију не очекује се пре 2020.године. Ту се налазе и разарачи класе „Daring“ који немају далекометно ракетно наоружање, које може да буде употребљено по копненим циљевима (ови разарачи су наоружани противбродским и противваздухопловним ракетним системима). Британска морнарица може да прикључи овим снагама одређен број нападних подморница класе „Trafalgar“ и „Astute“, које располажу са релативно малим бројем лансирних јединица у којима се налазе КР „Tomahawk“. Ниједна од ових подморница није учествовала у борбеним дејствима од 14.априла, и њихова евентуална функција била би ограничена на шире обезбеђење америчке ударне борбене групе „Truman“, као и шпијунирање поморских снага непријатеља.
Француски носач авиона „Charles de Gaulle“ се налази у фази ремонта и модернизације, и његов повратак у оперативни састав се очекује за 3-4 месеца. Французи у свом борбеном саставу имају пет вишенаменских ракетних фрегата класе „Aquitaine“ које су у стању да носе крстареће ракете SCALP Naval. Ове ракете могу да остваре ударе са дистанце по копненим циљевима у Сирији. 14.априла су са француске ракетне фрегате „Languedoc“ лансиране три ракете SCALP Naval. Са овим ракетама су гађани бункери у којима се наводно налазило хемијско оружје у околини насељеног места Хин Шишнар, а постоје основане претпоставке да је најмање једна ова ракета, ако не и све три, оборене дејством сиријске ПВО.
И Немачка је послала своју ракетну фрегату „Sachsen“ која је ограничена на противвауздухопловна дејства и која не може да оствари ватрени удар по циљевима на копну. Ова фрегата ће имати улогу обезбеђења ударне групе „Truman“ од евентуалних напада из ваздуха.
На почетку друге декаде априла, на простору велике војно-поморске базе Норфлок, образована је изузетно снажна борбена група америчке ратне морнарице, са њеним главним бродом-носачем авиона на нуклеарни погон „Harry S. Truman“, који иначе спада у класу супер-носача Nimitz.
Уже обезбеђење носача авиона „Harry S. Truman“, чини ракетна крстарица „Normandy“ и још четири ракетна разарача „Arleigh Burke“, „Bulkeley“, „Forrest Sherman“ и „Farragut“. За овом ударном групом треба да крену још два допунска ракетна разарача „Jason Dunham“ и „The Sullivans“, која ће им се придружити на коначном одредишту. Поред тога, у саставу ове групе ће се наћи и додатни број нуклеарних нападних подморница, које ће вршити њено шире обезбеђење, али и учествовати у евентуалној нападној операцији против копнених циљева у Сирији
Средином ове недеље, амерички носач авиона „Harry S. Truman“ је са својом пратњом упловио у зону одговорности америчке Шесте флоте, а група је са постепеним повећањем брзине пловидбе, у широком фронту, заузела курс ка Гиблартарском мореузу и Средоземном мору. Очекује се да у наредна два дана, ако не већ и данас, ова група уплови у воде Средоземног мора. До краја априла месеца, ови бродови би требали да се уђу у зону Источног Медитерана и приближе сиријским територијалним водама на минимално одстојање. Резултат овог похода је такав, да ће поморске снаге САД и њених савезника у овом региону света, имати заиста респектабилну војну силу која ће се састојати од једног носача авиона, две ракетне крстарице, једанаест ракетних разарача и минимум две нуклеарне нападне подморнице, који сви до једног могу да носе крстареће ракете класе море-копно.
Група од 15 борбених пловила (површински бродови + подморнице) ће бити у стању да изведу масиван ракетни напад, са огромним бројем крстарећих ракета ваздухопловног и поморског базирања. Само ракетна крстарица класе „Ticonderoga“ теоретски може да носи готово 120 ракета типа „Tomahawk“, док ракетни разарачи класе „Arleigh Burke“ ништа нису слабије наоружани (могу да носе и до 96 КР „Tomahawk“). Наравно, тешко је очекивати да ови бродови у својим борбеним спремницима имају само крстареће ракете „Tomahawk“, јер би са таквом конфигурацијом наоружања, борбена група бродова у потпуности дезавуисала своју одбрану, и ризиковала своје уништење од напада са мора или из ваздуха. Реалне процене говоре да ће од укупног броја ракета, барем 50% чинити крстареће ракете за удар по циљевима на копну.
Типични борбени комплет вертикалног лансера ракета Мк-41, који је интегрисан у корпус ракетног разарача класе „Arleigh Burke“ се састоји из 48 противваздухопловних ракета „Standard“, 16 противподморничких RUM-139 VL-ASROC и 32 крстареће ракете „Tomahawk“. Дакле, сматра се да један ракетни разарач у свом борбеном спремнику има минимум 32 крстареће ракете које су спремне да делују по копненим циљевима у Сирији. Уколико Американци око Сирије буду распоредили једанаест ракетних разарача, то значи да ће само ови бродови моћи самостално да лансирају укупно 352 ракете. Ту имамо и две ракетне крстарице класе „Ticonderoga“ које појединачно носе најмање по 45 ових ракета, што заједно са ракетним разарачима чини 442 „Tomahawka“. Овде треба додати и најмање две нуклеарне нападне подморнице класе „Virginia“ са по 12 ракета, што у коначном збиру твори силу од 466 крстарећих ракета типа „Tomahawk“. Дакле, следећи напад би теоретски за 4,5 х могао бити интензивнији од оног из 14.априла 2018.године, и то само ако се узму у обзир ракетне крстарице, ракетни разарачи и нуклеарне нападне подморнице америчке морнарице. Укратко, оваква концентрација ракета представља велики проблем и за најорганизованију ПВО.
Поред тога, у следећем удару осим крстарећих ракета поморског базирања, готово извесно ће бити употребљене и ракете које ће се лансирати са летећих платформи, из стратегијских бомбардера и тактичких борбених авиона. Носач авиона „Harry S. Truman“ на својој полетно-слетној стази, обично носи 48 ловаца-бомбардера F/A-18E/F, од којих сваки може да носи и до четири крстареће ракете класе ваздух-земља JASSM-ER домета до 1,000 км. Тактичка употреба морнаричке авијације зависи од техничке опремљености и генералне снаге непријатеља, али ће се у случају Сирије највероватније употребити шема која се састоји од три ударне ескадриле (36 борбених апарата), док ће једна ескадрила имати задатак обезбеђивања њеног покривања тј. организације ловачке заштите. То значи, да на онај збир који је наведен у претходном тексту можемо да додамо још најмање 150 ракета, укључујући ту и стратегијске носаче B1-B, као и ракетне фрегате земаља савезница. Са оваквом математиком добија се резултат који износи преко 600 крстарећих ракета различитог типа, које ће бити спремне да полете пут Сирије у случају потенцијалне конфронтације.
Нажалост, ова геополитичка криза је Руску ратну морнарицу ухватила у раскораку, јер се њена донедавно два најмоћнија брода налазе ван оперативне функције. Руски носач авиона-крстарица „Адмирал Кузњецов“ и тешка ракетна крстарица „Петар Велики“ су презрели за генерални ремонт и обимну операцију дубоке техничке модернизације (први се већ налази у фази ремонта). Ови бродови се у најбољем случају не очекују у оперативној употреби пре 2022.године. Поред њих, на ремонту се већ налази још једна тешка ракетна крстарица класе „Орлан“- „Адмирал Нахимов“, која до 2021.године неће ући у функцију. Руске бродограђевинске компаније су већ једном учинилe својеврсно чудо, када су и поред истека већине ресурса на овим „колосима“, успели некако да продуже рок њихове експлоатације, и то у борбеним условима (носач авиона „Адмирал Кузњецов“ је учествовао у сиријској кампањи). Имајући ово у виду, јасно је да руске Војно-поморске снаге морају у будућности да имају најмање две оперативне борбене ескадре, које ће бити спремне да за највише недељу-две дана дођу на најудаљенију тачку светских океана.
Одређену утеху може да пружи чињеница, да Руси на сиријском театру борбених дејстава имају својеврстан „непотопиви“ носач авиона у виду ваздухопловне базе „Хмејмим“, која се налази на свега 2,5 километра од обале Средоземног мора. Овај аеродром се може искористити за прихват већег броја тактичких морнаричких ловаца МиГ-29К(УБ) из састава 100-тог самосталног ваздухопловног пука, који је делом базиран и на „Кузњецову“. Овај ваздухопловни пук у свом саставу има приближно две комплетне ексадриле ових авиона (23 апарата), а поред јединог руског носача авиона, пук је размештен и у ваздухопловној бази Североморск-3, која се налази у Мурманској области. Треба имати у виду и да се у недостатку носача авиона „Адмирал Кузњецов“ на овај аеродром могу пребазирати и морнарички ловачки авиони Су-33, њих око двадесетак, који такође као и МиГ-29К користе носач авиона „Адмирал Кузњецов“ као основну борбену платформу са које полећу.
Посебно болна тема је везана за гардијску ракетну крстарицу „Москва“, која је велики број година играла улогу „крстарице за брзо реаговање“ када је у питању басен Средоземног мора.Крајем 2012.године овај брод се поставио између обала Сирије и америчке ударне групе бродова коју је предводио носач авиона на нуклеарни погон „Dwight D. Eisenhower“. У том часу односи између Русије и САД нису били тако напети као данас, и цела ствар се завршила мирно, без неких већих испада. Да је данас којим случајем овај брод у употребљивом стању (и овај брод је зрео за хитан ремонт и модернизацију), он би за свега три ноћи могао да уђе у сиријске територијалне воде, и да са својим радарским капацитетима и наоружањем покрије Тартус, Хмејмим и практично целу Сирију.
Када говоримо у простим цифрама, поморска компонента Војске САД знатно је већа од Војно-поморских снага Руске Федерације. Међутим, упркос свему Русија има капацитета да пошаље озбиљну борбену групу у овај део света, која може да оствари једну врсту равнотеже силе, што ће спречити неконтролисано ширење ескалације.
Пре свега, у басену Средоземног мора се налазе руске дизел-електричне подморнице Црноморске флоте класе 636 „Варшавянка“:
као и ракетне фрегате класе „Буревестник“:
Сва ова четири пловила поред најмодернијих противваздухопловних ракета и торпеда, у свом наоружању имају и крстареће ракете 3М54 „Калибр“ домета и до 2,600 км. Можемо рећи да је 14.априла 2018.године оперативна група Војно-поморских снага Русије у Средоземном мору испунила своју мисију присуства, зато што је из зоне њиховог покривања лансирано само 9 од укупно 69 ракета које су на Сирију лансиране са мора. Американци су се одлучили да 90% својих крстарећих ракета класе море-копно лансирају са бродова, око којих није било руских поморских борбених ефектива.
Поред ова четири борбена пловила, пре неки дан су у воде Средозменог мора ушла и две патролна брода Црноморске флоте пројекта 1135 „Пытливый“ и пројекта 01090 „Сметливый“. Овај последњи је наоружан и са противбродским ракетама типа „Уран“, домета 250км.
На крајњем северу у акваторији Баренцовог мора, налази се ударни брод руске Северне флоте-ракетна крстарица „Маршал Устинов“ који је исте класе као и ракетна крстарица „Москва“. Због свог веома снажног ударног ракетног наоружања класе море-море, ова крстарица се још назива и „убицом носача авиона“. У њеном наоружању се налази 16 лансирних јединица у којима се налази исти број суперсоничних ракета П-1000 „Вулкан“, ефективног домета и до 1000 км. Ради се о правом „монструму“ дугачком скоро 12 метара и тешком 8,000 килограма. Њена крстарећа брзина на нивоу мора достиже 2 махова броја, а циљ уништава пробојно-рушећом бојевом главом која је напуњена са готово пола тоне високобризантног експлозива, или нуклеарном бојевом главом снаге 350кт. Поред ударне ракетне крстарице „Маршал Устинов“ у евентуални поход у воде Средоземног мора могу да крену и разарачи класе „Фрегат“- ратни бродови „Североморск“ и „Вице-адмирал Кулаков“. Ову класу бродова одликује снажно противподморничко и противваздухопловно наоружање. Уколико се ова три брода одлуче да крену пут Сирије, они би тамо могли да стигну за неких седам дана пловидбе.
Што се тиче подморница, Северна флота може брзо да интервенише и да пут Средоземног мора пошаље један „вучји чопор“ који је састављен од нуклеарних нападних подморница К-560 „Северодвинск“, К-335 „Гепард“, Б-336 „Псков“ и Б-138 „Обнинск“. Ту се налазе и нуклеарне нападне подморнице Б-534 „Нижний Новгород» и К-317 „Пантера». Ове подморнице имају велики број крстарећих ракета и торпеда-ракета у свом наоружању, тако да могу да нанесу фаталне ударце непријатељским поморским оперативним борбеним саставима. Поред ових подморница, треба напоменути да Северна флота у свом саставу има и три подводна ракетоносца класе „Антеј“ које заједно имају најмање 100+ суперсоничних противбродских ракета П-700 „Гранит“ и П-800 „Оникс“, што је изузетно опасно за површинске бродове који имају депласман носача-авиона или тешких ракетних крстарица. Северна флота у воде Средоземља може да упути три ове подморнице:
Балтичка флота ће у воде Средоземног мора највероватније упутити ракетну фрегату класе „Јастреб“- „Ярослав Мудрый“, са још неколико ракетних корвета које ће јој бити придодате као пратња. Упркос чињеници да су ови бродови наоружани релативно спорим противбродским ракетама „Уран“ (ради се о систему који је по својим карактеристикама аналоган америчком „Харпуну“), са ефективним дометом ракете од око 250км, она може бити корисна у акваторији каква је Средоземно море. Поред овог система, ова фрегата располаже и ракетама за противваздухопловну одбрану која може бити увезана са осталим снагама на сиријском театру борбених дејстава. Остаје жал за великим разарачем „Настойчивый" (класе „Сарыч») који се до јесени налази на ремонту. Да је којим случајем овај брод у оперативној функцији, он би могао да буде доста квалитетно појачање руској поморској групи у Средоземном мору, посебно када је у питању заштита ваздушног простора. Поред тога, овај брод има и снажно ударно наоружање класе море-море, које се састоји од суперсоничних ракета 3М80 „Моксит-М» домета до 250км које у ниском профилу лета достижу брзину и до 2,5 маха. Коначно, на Балтику се налази и потпуно нова ракетна фрегата „Адмирал Макаров“ (класа „Буревестник“), која располаже најмодернијим ракетним наоружањем које се налази у саставу руске морнарице. Ова фрегата је наоружана са ракетама класе море-море „Оникс“ и универзалним крстарећим ракетама „Калибр“, као и ракетама-торпедима за борбу против непријатеља.
Поред Балтичке и Северне флоте, своја експедициона ојачања може упутити и Тихоокеанска флота, која се налази на Далеком Истоку. Када би група ових бродова сада кренула, требало би им најмање 20 дана да дођу до свог коначног одредишта. Пре свега треба истаћи ударну гардијску ракетну крстарицу „Варяг“ класе 1164 „Атлант“ (прим.аутора: ради се о истој класи ударних бродова као и претходно поменута „Москва“ и „Маршал Устинов“) које су поред суперсоничних ракета П-1000 „Вулкан“, опремљене и великим бројем ракета које се налазе у саставу морнаричке верзије противваздухопловног система С-300 „Форт“ домета и до 150км. Ту се налазе и разарачи „Адмирал Виноградов“, „Адмирал Пантелеев“ и „Адмирал Трибуц“ који такође могу да покрију добар део воденог и ваздушног пространства противподморничким у противваздухоловним наоружањем. Сви ови бродови се налазе у пуној техничкој исправности, и са високим степеном оперативно-тактичке оспособљености. У зависности од ситуације, ударна група Тихоокеанске флоте може да делује и из вода Црвеног мора, Персијског залива али и Источног Медитерана.
На основу свега овога се може закључити да Руси имају адекватна средства која се ефикасно могу супротставити америчкој борбеног поморској групацији, која ће крајем месеца на ужем простору око Сирије имати 16 борбених пловила. Чак и ако број америчких бродова буде још већи, ситуација није нимало безнадежна. Она се може сагледати кроз две тачке:
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
