Ударац са леђа: Како је и зашто израелска ракета Spike NLOS изненадила "Панцир-С1"?

Судећи по видео-материјалу који је објавила израелска војска, у моменту удара ракете у „Панцир“, он је био у неборбеном положају, на месту које није уобичајено ни за мирнодопске, а камоли ратне услове. О неким уређеним ватреним позицијама, или примењеним техникама за маскирање које се изводе и на најелементарнијим војним вежбама, да и не причамо. Све ово нам говори да оруђе апсолутно није било спремно за било какав облик ватреног тј. борбеног дејства пише за новински лист Газета Михаил Ходаренок, бивши високи старешина у јединицама ПВО и војни експерт.

Специјалисти су одмах приметили да комплекс уопште није био укључен, и самим тим није био спреман да ватрено делује. Ово се веома јасно примећује и на израелском видео-снимку. Топови и ракете који су интегрални део овог система, уопште нису били окренути ка позицији одакле долази ракета. Штавише, имали су положај који одговара распореду када је систем изван функције.

Претпоставља се да је непосредно пред сам удар израелске ракете „Панцир“ био у покрету, да се потом зауставио, и да се у том положају налазио најмање неколико минута, када је долетела ракета. Ово се може закључити на основу позиције његове посаде, која се налазила 20-ак метара далеко од њега, која је највероватније опуштено конзумирала цигарете, скупивши се један до другога као да гледају неки „ласцивни“ садржај на мобилном телефону.

Али сама позиција, где је тај ултра-софистицирани и габаритни систем остављен, је заиста непојмљива и напросто невероватна. Па и преводилац овог текста, када паркира свој времешни аутомобил, води рачуна да га не остави испод неког дрвета, да га не унереди нека „урбана“ птичурина, чија је утроба обично пуна устајалог хлеба, које са прозора бацају доконе бабе. Дакле, и он има свест шта му се може десити, и на основу ње предузима мере да избегне такав след догађаја.

Са друге стране, скоро свакодневно имамо претње па и конкретне акције, где Израел са својим ратним ваздухопловством ракетира позиције у Сирији, нападајући ту несретну земљу у којој рат траје већ пуних седам година. И на основу свега тога што се у реалном животу свакодневно дешава, заиста импресионира толика опуштеност и самопоуздање сиријске посаде, која би морала да има свест, да сваког минута из Израела, Либана, Јордана, или акваторије Средоземног мора, може да долети ракета која ће уништити несумњиво респектабилан војни циљ, који из разумљивих разлога сви јуре! А тај циљ је свакако „Панцир“.

За време извођења борбених дејстава, најважнији је њихов резултат. И не поставља се уопште питање да ли је тактика помоћу које се остварио тај успех, реализована на поштен или непоштен начин. Време, када се до победе или пораза долазило путем витешког боја, када је међу супарницима владао кодекс части, одавно је далека прошлост. Међутим, упркос томе, овај се израелски напад ипак може окарактерисати као „прљав“ потез, тачније ударац испод појаса.

Истовремене тврдње да „Панцир“ у овом случају није испунио очекивања која се од њега захтевају, исто су тако бесмислене и неоправдане. У овом конкретном случају сиријска посада (али и њихови претпостављени), изиграни су од стране непријатеља и ухваћени на спавању.

Поставља се питање да ли систем какав је „Панцир-С1“ може да открије и обори ракету  Spike NLOS?

Напомињем да ову ракету могу да носе различите борбене платформе, и да се она може испалити  са копна, мора али и ваздуха. Конкретно, овај тип ракете се налази на копненој самоходној платформи коју чини гусенично возило „Пере“. За сада нема података да је ракета Spike NLOS која је уништила „Панцир С1“ лансирана са овог возила.

Иначе, сама ракета Spike NLOS је тешка око 70 кг, а њена дужина је већа од 1500мм. Средња брзина ракете приликом крстарења је скромних 130-180 м/сек. Не постоји прецизан податак каква је њена радарска рефлексија, али се претпоставља да је реда величине 0,03 м² што је еквивалент неке веће птице.

Дакле, по овим атрибутима овај циљ се налазио у опсегу карактеристика који покрива „Панцир“. Он би га без неких већих проблема сигурно могао оборити, својим брзометним топовима 2А38 у кал.30мм, а посебно са ракетама 57Э6Е које имају практично 100% успешност. Подсећам да је радар који се налази на овом систему веома осетљив, и да је способан да открије ваздушне објекте површине о,01 м² на даљини и до 20км. При томе брзина циља који се обара, може да достигне и 1,000 м/сек. Захваљујући високој аутоматизацији процеса гађања, ове циљеве може да обори и посада којој не треба захтевна и напорна обука, која је обично својствена за „ракеташе“. Када је „Панцир-С1“ у питању, са циљевима какав је Spike NLOS, могу да се носе и посаде средњег нивоа квалитета. Али када је "Панцир" искључен, и када посада која треба да га опслужује, уопште не води рачуна о њему, онда је беспомоћан. За њега још није развијен довољно добар програм „вештачке интелигенције“ који ће обезбедити његову потпуну роботизацију, и избацити људски фактор који је још увек одговоран за главне модалитете командовања.

Проблем може да буде далеко озбиљнији

После овог догађаја, поставља се питање организације сиријске ПВО која је заказала у неколико фундаменталних тактичких радњи. Да сада склонимо у страну очигледан пропуст посаде уништеног „Панцира“. То може да буде и последица нечега много озбиљнијег и дубљег.

Наиме, системи ПВО никада не делују самостално, него у међусобној интеракцији, у широј групи. Дакле, они се увек налазе у већој формацијској целини. Ако је приликом удара „Панцир“ био у фази покрета (то може бити премештање са једне ватрене позиције на другу и сл.), тај његов покрет је дужан да се покрије осталим средствима ПВО, који су такође део исте борбене формације, и које се налазе на својим ватреним тачкама спремни за дејство (Панцири, Букови, Квадрати, Осе, ловачка авијација, средства ПеБ). Дакле, ово очигледно није учињено. Закључак је да није постајала елементарна интеракција између самосталних ватрених тачака ПВО, тј. да на ширем простору уопште и није функционисала противваздухопловна одбрана.

У таквим 0колностима, једне опште дезорганизације система ПВО, ни најнапреднији системи не могу пуно помоћи. Ни „Панцири“, ни „Торови“, ни у крајњој линији С-400 „Тријумф“, не представљају системе који самостално могу да се боре и да обарају све што лети на небу. Сви они морају да буду део једне веће целине тј. интегрисаног система ПВО, који је чврст и увезан, који је састављен од врсне и изузетно сналажљиве посаде, која је 00-24ч концентрисана на свој задатак, и која без обзира на доба дана или ноћи, брзо мисли и доноси исправне одлуке.

На крају треба истаћи да не постоји ПВО систем који је неуништив. Сваки од њих има своје добре ствари, али и своје мане. Али је ипак трагедија када се на овакав начин изгуби вредна борбена машина, која није имала шансу да узврати, јер је у том моменту била неспремна. 

Прочитајте на нашем сајту: Биланс руског ратног ваздухопловства у Сирији: На 2 оборена авиона, уништено преко 50,000 терориста!

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!