Зашто је совјетска космичка флота морала да заврши на гробљу бродова

Пошто је Совјетски Савез крајем 50-их година почео активно да развија свој свемирски програм, суочио се са озбиљним проблемом. Центар управљања летовима је ефикасно пратио и контролисао свемирске бродове само док су се налазили изнад територије СССР-а, и у сваком другом случају био „слеп“. Зато су били потребни центри који ће ловити сигнале свемирских летелица по читавој планети Земља. Тако се родила совјетска космичка флота.

Први брод ове флоте био је преправљени теретни брод, али од 1967. па надаље бродови који су пратили космичке апарате грађени су према оригиналном дизајну.

Бродови су имали најнапреднију опрему и најбоље параболичне краткоталасне антене које су преносиле податке са свемирских бродова у командни центар у СССР-у.

Сви ови бродови су названи у част истакнутих људи совјетске космонаутике: „Космонаут Владимир Комаров“, „Космонаут Владислав Волков“, „Академик Сергеј Корољов“ итд.

Главни брод поморске космичке флоте „Јуриј Гагарин“, поринут 1971, био је највећи и најмодернији совјетски брод за праћење космичких апарата. Имао је 86 лабораторија и 75 антена. Стабилизатор брода је омогућавао релативно комотне услове рада чак и у време највеће морске олује.

Ови бродови су користили и у тестирању морских балистичких ракета. Али то није била њихова главна мисија, јер је совјетска војна морнарица имала за то специјалне бродове, попут великог нуклеарног истраживачког брода ССВ-33 или „Урал“ и брода „Маршал Крилов“.

После распада СССР-а, скоро сва пловила космичке морнарице су завршила на међународном гробљу бродова у индијском пристаништу Алунг.

Последњи брод космичке морнарице „Космонаут Виктор Пацајев“ је повучен из употребе 2001. и постао је експонат Музеја светског мора у Калињиграду.