Захваљујући новој методи, коју су заједнички развили Институт за психологију „Павлов” у саставу Руске академије наука и америчка клиника „Mayo”, човек који је парализован од 2013. године повратио је способност хода. Истраживачи су стимулисани његову кичмену мождину помоћу уграђене електроде која неуронима омогућава да приме сигнал о томе да ли он жели да стоји или да закорачи.
Пре неколико година научници са Института за психологију и са клинике „Mayo” ову методу су тестирали на пацовима и открили да чак и после најозбиљнијих повреда кичмене мождине неки нерви остају неоштећени. Ови низови неурона обично нису укључени у функционисање тела, али могу бити репрограмирани за нове задатке.
Електрична стимулација ових неурона у комбинацији са специјалним тренингом у егзоскелету омогућила је пацовима да потпуно поврате способност покретања ногу.
Њихов први пацијент је 29-годишњи младић који је 2013. године у несрећи на возилу за снег претрпео повреду у средишњем делу леђа. Није могао да се покреће нити да осећа ишта испод половине трупа и дијагностикован му је потпуни губитак покретљивости доњих екстремитета.
Током испитивања, која су почела 2016. године, парализовани пацијент је учествовао у физикалној терапији, а затим му је хируршким путем уграђена електрода у леђа испод повређеног дела кичме. Електрода је повезана са генератором пулса који је уграђен испод коже на његовом стомаку, а бежично је у контакту са спољним уређајем за контролу.
„То нам показује да после парализе мреже неурона испод повреде кичмене мождине и даље могу да функционишу”, каже Кенадл Ли, неурохирург и директор лабораторије за неуроинжењеринг на клиници „Mayo”.
Током две године пацијент је прошао кроз 113 рехабилитационих сесија и научио да се креће помоћу ходалице са точковима. Човек није повратио осетљивост, у почетку је користио огледало како би могао да прати своје ноге, док су му тренери описивали положај ногу, покрет и одржавање равнотеже. Када се стимулација искључи, међутим, човек остаје парализован.
Уграђена електрода, према докторки Ли, раније је коришћена за друге намене, као што је олакшавање хроничног бола током физикалне терапије.
Резултати истраживања су објављени у часопису „Nature Medicine”.