Совјетски „Буран“ и амерички STS: Како је СССР направио бољи свемирски шатл од Американаца

Следећег месеца навршиће се тридесет година од првог и нажалост последњег лета совјетског свемирског шатла „Буран“. Иако је америчка пропаганда од тада до данас настојала да га представи као просту копију њиховог шатла, технички детаљи указују на то да се радило о неупоредиво квалитетнијој летелици, којој је једина мана било то што се појавила у лошем историјском тренутку.

Дана 15. новембра 1988, уз рику мотора супер-тешке ракете „Енергија“, први совјетски свемирски шатл, односно „космоплан“ назван „Буран“, што у преводу са руског значи „снежна олуја“, извео је свој пионирски лет у свемир. Након 206 минута трајања лета, слетео је са беспрекорном прецизношћу вођен ауто-пилотом. Било је то маестрално достигнуће совјетског космичког програма, али уместо да га уведе у нову еру – показало се као његов крајњи домет. „Катастројка“ која је убрзо уследила уништила је Совјетски Савез, обогаљила Русију, а „Бурану“ одсекла крила. Тако је НАСА све до 2011. могла да се шепури својим „спејс шатловима“ као ултимативним достигнућем космонаутике и као једина космичка агенција која је поседовала свемирске летелице способне за узастопна путовања са посадом. Међутим, објективна анализа са ове историјске дистанце указује на то да Руси не само да су направили бољи шатл, који је могао да представља полазну тачку за изградњу нове генерације лансирних возила, него вероватно и једну од најнапреднијих свемирских летелица коју је човечанство до сада видело.

Columbia, STS-1

Wikipedia

Када се након година тајног развоја „Буран“ коначно појавио пред очима светске јавности, његова упадљива визуелна сличност са америчким аналогом (познатим и под скраћеним називом STS) је многе навела на погрешан закључак да се ради о простој копији америчке летелице. Међутим, била је то варка. Руски инжењери су од Американаца преузели само проверено поуздану аеродинамичну структуру летелице, но сличности ту престају. Пре свега, Совјети су полазили од потпуно другачије лансирно-погонске логике при изградњи свог „космоплана“ од њихових америчких конкурената. Док се амерички шатл у орбиту подизао помоћу сопствена три снажна мотора и две једноставне (али како се испоставило приликом катастрофе „Челинџера“ – смртоносно непоуздане) погонске ракете са чврстим горивом (што је иначе био резултат политичке тежње да се произвођачи балистичких ракета задрже у америчком свемирском програму), Совјети су за лансирање своје летелице у свемир користили супер-тешку ракету са четири бустера и течним горивом под називом „Енергија“. „Бурану“ зато нису требали сопствени лансирни мотори, па је тако имао више простора за користан терет.

„Буран“/TASS

Амерички шатл је заправо поседовао три различите врсте мотора у свом задњем делу, и то: SSME као главне лансирне моторе, OMS за орбитално маневрисање и RCS за прецизне маневре унутар радног рејона. Најпроблематичнији су SSME. Не само зато што би након лансирања постајали бескористан терет, него и зато што би након сваке мисије морали да буду демонтирани и ремонтовани, што је трајало месецима и стварало енормне трошкове. Са друге стране, „Буран“ је поседовао само две врсте мотора – главне, турбомлазне и маневарске, услед чега је задњи део „Бурана“ био доста лакши и једноставнији за одржавање (главни мотори су имали рок употребљивости од чак 66 мисија). Све ово је значило да је „Буран“ могао да понесе преко 30 тона корисног терета у свемир, док је максимални товар америчког шатла износио 25 тона. Ваља истаћи и да је совјетска супер-тешка ракета „Енергија“ имала носивост од невероватних сто тона, што је значило да у орбиту може да понесе разноврстан терет, од шатлова и сателита, преко орбиталних борбених станица, до лунарних модула.

Разлике ту не престају. „Буран“ је од почетка грађен тако да њиме може да се управља потпуно аутоматски, чак и у одсуству посаде (што је био случај приликом његовог првог и последњег лета из 1988). Осим тога, руски шатл је био и безбеднији, јер су пилот и копилот имали избацива седишта, што није био случај са америчким STS. И сама примена лансирних ракета са течним горивом је безбеднија од оних са чврстим, јер се ракете са чврстим горивом једноставно не могу угасити по лансирању, нити се њихов погон може контролисати.  Такође, кокпит руске летелице био је смештен у шок-изолациону капсулу која је смањивала вибрације унутар кабине током лета. Коначно, и топлотни штит „Бурана“ је са својом трослојном структуром био поузданији и напреднији од двослојног који је првобитно био монтиран на STS (Американци су касније овај сегмент своје летелице унапредили).

Columbia, STS-1

Wikipedia

Многе ће изненадити да је и летни компјутер „Бурана“ био далеко напреднији од америчког. Иако су оба била базирана на истом принципу (тзв. „Important Redundency“ који карактеришу резервни механизми за обраду података у случајевима кварова или критичних грешака), совјетски модел је радио на 4MHz, док је „Амер“ радио на 3MHz. Осим тога, компјутер „Бурана“ се састојао од четири одвојене компоненте, а онај на америчком шатлу од пет. Главна предност руске летелице је била у меморији њеног компјутера која је износила 819.200 речи од 32 бита, док је на STS била свега 106.496 речи од 16 бита. „Буран“ је дакле имао далеко већу рачунарску снагу. Уз све то, амерички научници су при кодирању алгоритама за STS користили добро познати програмски језик FORTRAN, док је „Буран“ добио свој потпуно нови компјутерски језик, што га је чинило отпорнијим на хакерске нападе.

Све наведено указује на то да је „Буран“ био далеко озбиљнија космичка летелица од (много познатијег) америчког STS-а. За то је постојао добар разлог. Наиме, совјетски космички стратези су у америчком „спејс шатлу“ видели пре свега летелицу великих војних могућности. На сав глас рекламиране научне и комерцијалне аспекте STS-а одбацили су као димну завесу, а чињеница да је лансирање и одржавање STS-а заправо било скупље од лансирања и одржавања обичних ракета (иако је америчка пропаганда тврдила супротно), додатно их је учврстила у уверењу да Американци свој шатл праве пре свега као средство за монтирање свемирског оружја у Земљину орбиту. Штавише, STS је могао да изведе више десетина лансирања годишње, што је подразумевало ношење огромних количина корисног терета у орбиту, а ниједан од званичних планова НАСА-е није захтевао толику фреквентност орбиталних летова.

Американци су и свој нови лансирни комплекс за шатлове саградили у Ванденбергу (Калифорнија), чија је локација таква да би се шатл практично одмах по лансирању нашао изнад главних популационих центара Совјетског Савеза. Теоретски, Американци су употребом STS-а могли да из Земљине орбите изведу нуклеарни први удар, брже од било чега што су Совјети поседовали. Коначни закључак био је да се шатл летелицама космос може милитаризовати далеко брже него летелицама ранијих генерација.

„Буран“

Ralf Manteufel/Wikipedia

Тако је „Буран“ од старта дизајниран са израженом војно-космичком мотивацијом, односно у намери да СССР-у пружи орбиталну доминацију. Конципирајући свој шатл на овај начин, Руси су у ствари правили вишенаменску космичку летелицу велике носивости која је потенцијално могла да игра улогу совјетске одбране од Регановог програма „Ратова звезда“, па можда чак и да руске космонауте одведе на Месец или Марс. Нажалост, „Буран“ и „Енергија“ ступили су на сцену у последњем чину Хладног рата, па се њихове грандиозне могућности никада нису материјализовале. Ипак, блистави пример ових летелица и свест о „дискретној победи“ у космичко-технолошкој трци која је њиховом појавом остварена, служи данашњим руским научницима као додатни извор мотивације и решености да космички програм своје земље подигну на нове висине.

Прочитајте такође! Потрага за „Бураном”: Шта се догодило са совјетским спејс-шатлом?

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!