Како су амерички научници спасли совјетску девојчицу почетком Хладног рата

Getty Images
Деветогодишња Ирина Цукерман је 1946. године била прво совјетско дете коме је спасен живот помоћу стрептомицина, тада управо откривеног новог лека. Ти напори су предузети без обзира на огромне бирократске и административне препреке.

Селман Ваксман, проналазач стрептомицина, објавио је Иринину фотографију у својој првој књизи о овом великом кораку у медицини. Она није била његова познаница нити рођака – Ваксман се одазвао на вапај из Совјетског Савеза и помогао у спасавању Ирининог здравља.

Селман Ваксман, проналазач стрептомицина.

Совјетске власти су тада решавале друга горућа питања тако да су њени родитељи морали сами да се сналазе.

Само један грам

У Совјетском Савезу је после рата 1946. године туберкулозни менингитис (инфекција заштитне мембране централног нервног система) био неизлечива болест. Таква дијагноза је била равна смртној пресуди. Када је познати совјетски физичар Венијамин Цукерман сазнао да његова деветогодишња ћерка Ирина има ову дијагнозу, схватио је да мора одмах предузети нешто јер су пацијенти од ове болести умирали током три недеље.

Као и многи совјетски научници, Цукерман је слушао забрањене стране радио-станице. Онога дана када је његовој ћерки постављена дијагноза, на лондонској радио-стници је чуо да је направљен и успешно тестиран нови препарат за лечење ове болести, под називом стрептомицин. Захваљујући својим везама Цукерман је сазнао да је само један грам стрептомицина већ достављен у Москву, али нико није знао праву дозу овог лека.

Венијамин Аронович, отац Ирине Цукерман.

Цукерманов пријатељ Израел Галинкер дошао је на идеју која је у оно време изгледала сулудо – да телефонира у САД и пронађе лекаре који су већ тестирали овај препарат, па да се са њима консултује у вези са дозирањем. У оно време су покушаји успостављања контакта са „непријатељском империјалистичком државом“ често резултирали оптужбом за шпијунажу, али су Цукерман и Галинкер и поред тога одлучили да одмах дејствују не обазирући се на опасност. Телефонирали су из приватног стана породице Цукерман, одакле је теже било детектовати позив него да су звали из фирме. Знали су само име болнице. Била је то клиника „Мајо“ у Минесоти.

Спасоносно кријумчарење

Захваљујући заједничким напорима совјетских и америчких оператера интерконтиненталне телефонске линије Галинкер је успео да поразговара са доктором Корвином Хиншоом, човеком који је стрептомицином први успешно излечио туберкулозни менингитис. И поред лоше везе Хиншо је успео да објасни Галинкеру да девојчици треба давати 0,1 грам супстанце свака 24 часа. Међутим, један грам није био довољан за спасење мале Ирине.

Доктор Корвин Хиншо.

У САД је током 1940-их стрептомицин третиран као „стратешки лек“, тако да је Конгрес контролисао његов пласман и извоз. Није постојао легалан начин да се препарат прода непријатељском СССР-у. Срећом, Лина Штерн, шветско-совјетска биохемичарка, успела је да убеди свога брата у САД да јој пошаље минијатурне дозе овог препарата. Сви људи у совјетским научним круговима који су имали ту могућност веома су желели да помогну малој Ирини Цукерман. Она није била једино дете оболело од ове смртоносне болести – и стотине других породица су се надале спасењу.

Пола године касније Селман Ваксман је лично позван у Москву. Будући да је био упућен у ситуацију он је тајно увезао 30 грама стрептомицина. То је било довољно и за Ирину и за другу децу. Ускоро су Совјети развили сопствену производњу стрептомицина тако да је до 1948. године спасено преко 900 деце.

Нехотична помоћ глувима

Галинкеров телефонски позив у САД није остао непримећен. Сви совјетски физичари у то време су били под паском. Галинкер је оптужен за шпијунажу због контакта са Хиншоом и осуђен на смрт. У затворској ћелији је провео 40 дана чекајући егзекуцију, после чега је пресуда замењена казном од 25 година затвора. Срећом, 1956, седам година касније, његови утицајни пријатељи су успели да га ослободе. „Иринин живот ме је много коштао“, рекао је Галинкер. „Али је он вредан тога“.

После излечења Ирина је потпуно изгубила слух. С обзиром да је одрасла у породици научника, завршила је Московски државни технички универзитет и целог живота се бавила проучавањем метода комуникације међу глувима. Откривала је и тестирала слушне апарате, и бавила се адаптацијом Морзеове азбуке за глуве. Умрла је у октобру ове године, у истој згради где су њени родитељи проживели цео свој живот.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“