Када се посматра дизајн савремених тенкова, примећују се два главна концепта, наводи „The National Interest“. Примери прве концепције су, рецимо, „Абрамс“ и „Леопард 2“, код којих је муниција смештена у изоловани спремник у задњем делу куполе. Са друге стране, код руских тенкова је муниција смештена у кружне спремнике у шасији тенка, одакле се у топ ставља аутоматским пуњачем, док се резервна муниција ручно ставља у спремник аутомата. То је други концепт.
Употреба аутоматског пуњача топа омогућује смањење бројности посаде на три човека, као и компактнију структуру тенка услед умањења унутрашње запремине. Међутим, смештање муниције у кружни аутоматски спремник у шасији има и своје мане – уколико је тенк погођен може доћи до опаљења борбеног комплета и експлозије у којој гине комплетна посада, а возило бива уништено.
Постоје и изоловани аутоматски пуњачи који комбинују предности оба концепта. Примењују се код француског тенка „Леклер“, корејског К-2 „Црнога пантера“ и јапанског Типа 90 и Типа 10.
Борбени комплет „Леклера“ броји 40 граната, од чега су 22 смештене у аутоматски пуњач, док је преосталих 18 у добошу у кабини. Сектор топа и аутоматског пуњача је одвојен од позиција командира и тобџије, што увећава безбедност и шансе за преживљавање посаде. Гранате се убацују кроз мали „прозор“ који се отвара на свега пар секунди у тренутку пуњења. При томе је касета аутоматског пуњача, у коју се муниција смешта, окружена заштитним панелима. Код корејског „Црног пантера“ и поменутих јапанских тенкова, дизајн аутоматског пуњача је генерално сличан француском.
И совјетски конструктори су експериментисали са сличним аутоматским пуњачима. Развили су хибридну схему у којој су неексплозивни делови муниције били смештени у обртни спремник, док су експлозивна пуњења држана у одвојеним одељцима са заштитним панелима. Предност ове опције је што допушта смањивање величине куполе.
Међутим, спремник муниције се налази на рањивој тачки и ограничава безбедно маневрисање куполе, што је озбиљна мана такве схеме.
Код руске „Армате“ имплементиран је дургачији приступ. И она користи обртни аутоматски пуњач, али је он потпуно одвојен од посаде која се налази у оклопној капсули. На овај начин се увећава сигурност посаде, уз истовремено одржавање димензија куполе релативно малим и без рањивог спремника муниције у њој.
Аутоматски пуњач није нарочито популаран на Западу. Ради се о томе да је таква схема у супротности са суштином концепта немачких и америчких тенкова. И „Абрамс“ и „Леопард“ су дизајнирани за четворочлану посаду, при чему је четврта особа пуњач топа. Сматра се да присуство још једног тенкисте олакшава одржавање и поправку тенка на терену. Осим тога, када се ради о ефикасности, људски пуњачи топа не касне за аутоматским (мада ово у многоме зависи од услова на бојишту).
Но, калибар тенковских топова би се временом могао увећати, па ће људски пуњачи почети да каскају за аутоматским системима. Онда ћемо видети нове верзије „Абрамса“ и „Леопарда“ са аутоматским пуњачима.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
