Верзија авиона носи ознаку Су-24МП и предвиђена је за против-електронска дејства. Фотографије су, како је пренео извор, објављене још 1992. године на простору ваздухопловне базе Чертков у Украјини.
Средином прошлог века, практично сваки бомбардерски ваздухопловни пук совјетске армије је у свом саставу имао по једну ескадрилу авиона за радио-електронско противдејство. За извођење ових задатака били су ангажовани авиони Јак-28ПП, чије летно-техничке и тактичке карактеристике нису биле довољне за праћење авиона попут Су-24, који су у наоружање совјетске армије ушли 1975.године.
Совјетски ваздухопловни команданти су убрзо донели одлуку да обнове превазиђену летну платформу Јак-28, и да на бази нових Су-24 модификују своје специјализоване ексадриле за електронска дејства. Тако је настала специјална верзија авиона Су-24МП на који је интегрисан комплекс са ПЕБ „Ландыш“ чије карактеристике се и даље држе у тајности.
Су-24МП је развијен на бази пројекта Т-6П из 1976.године. По класификацији НАТО-а, он је добио кодно име Fencer-F. Његов основни задатак је био ефикасно покривање бомбардерске авијације, активним и пасивним сметњама које су биле посебно намењене за непријатељска средства ракетне ПВО.
Споља се Су-24МП од базичне верзије авиона разликовао по томе, што је имао подвесни контејнер за електронско ратовање у коме се налази главни ометач радарских и радио сигнала велике снаге, као и допунска антена која је излазила из кабине пилота. Поред подвесног носача, додатна апаратура за електронску борбу се налазила и унутар корпуса летелице.
Овај авион је могао и да носи наоружање који се састојао из шестоцевног аутоматског топа, као и 2-4 самонавођене ракете кратког домета Р-60, класе ваздух-ваздух.
Први лет овог специјализованог авиона изведен је 1979.године (два експериментална образца), да би четири године касније Су-24МП ушао у серијску производњу. Прва два прототипа су испоручени Центру за борбену примену у Липецку. Осам серијски произведених авиона Су-24МП су придодати 118. самосталном ваздухопловном пуку за електронска дејства у бази Чертков, Украјина. Свега један апарат од укупно осам је успео да дође у Русију после распада СССР-а. Судбина преосталих седам је по свему судећи запечаћена, јер су 2004.године отписани из наоружања украјинске армије.