Да ли је технички могуће да Американци „ископирају“ руски систем ПВО С-400 „Тријумф“

Овакав развој догађаја је тешко остварив, наводи интернет портал Бог-рата.Турци су једноставно уложили огроман напор у реализацију уговора око набавке ПВО система С-400. Било каква могућност прослеђивања овог комплекса трећим лицима тј. америчким експертима би девастирајуће деловала на међународну репутацију Анкаре. Таква клаузула је присутна и у уговору, коју мора да испоштује држава која је купац. Свакако, да ће амерички војници имати ограничен доступ овом систему, јер коначно Турска је чланица НАТО. Међутим, они ни у ком случају неће моћи да угрозе интегритет технологије која функционише помоћу веома сложене алгоритамске шеме за коју треба доста времена да би се повезала и схватила. А до тада, руски експерти ће отићи далеко напред у усвајању нове технологије.

Узгред, пошто је Анкара купила овај систем, САД су одједном "скочиле као опарене" покушавајући да на све начине продају Турцима свој ракетни ПВО систем „Патриот“. До тог момента Американци су стално успоравали његову реализацију.

Подсећамо да је уговор око набавке ракетних система С-400 потписан у јулу месецу 2017.године за суму од 2,5 млрд. америчких долара. Тада је договорено да цео процес око испоруке ових система буде реализован до марта 2020.године, да би се у међувремену постигла сагласност да се цео овај посао убрза, и скрати за 6-9 месеци у односу на већ уговорени термин.

На основу свега овога можемо да закључимо да је публикација коју је објавио интернет портал „Блумберг“ најобичнија провокација са којом се на очајнички начин покушава минирати споразум између Анкаре и Москве. Процес је покренут и више га нико не може вратити назад. Дмитри Песков, прес-секретар председника Руске Федерације, реаговао је на писање америчког медија напоменувши „да је цео пројекат око испоруке система С-400 у стадијуму реализације, те да ће све активности на том плану бити настављене“.

Мали „историјат“ потере за серијом 300 и 400

У циљу очувања апсолутне доминације на планетарном нивоу када је у питању ваздушна моћ, Американци одавно покушавају да допру до руских „есова“ (С-300 и посебно С-400). Они су искористили колапс СССР-а и успели од земаља које су настале на његовим развалинама набаве базичну верзија система С-300 почетком 90-их година прошлог века. Конкретно, ради се о варијанти система С-300П (НАТО кодификација „Буква“). Систем је произведен 1978.године. Упркос томе што је у том моменту овај систем био стар већ деценију и по, он је по својим техничко-тактичким могућностима превазилазио све најмодерније ПВО системе америчке војске из тог времена. Амерички специјалисти нису могли да верују да једна по њима „примитивна“ елементарна база може да обезбеди такве резултате. Они су не жалећи своје време, а ни ресурсе кренули даље, па су тако успели да од тадашње Русије набаве напредну верзију система С-300В, који је по својим техничким карактеристима био далеко испред система С-300П. Међутим, уместо пунокрвне верзије добили су експортну модификацију која се у великој мери разликује од оне коју искључиво користи руска армија, а прича се да ни све компоненте том приликом нису биле на броју. На основу њих се није могла стећи реална слика о свим техничким и тактичким специфичностима овог оруђа. Дакле, новац и труд су бачени у ветар.

Тренутно се у Украјини налазе бројни амерички и израелски специјалисти који покушавају да проникну у срж функционисања ових сложених борбених система. Наиме, украјинска армија у свом наоружању има махом старије моделе ових система са ограниченим способностима који се технолошки не могу успоредити са новим руских моделима, који су по овом питању далеко засићенији. Познато је да су на тлу Украјине, заједно са америчким специјалистима учествовали и израелски пилоти на борбеним апаратима F-15. Према различитим подацима који су циркулисали у медијима, основни циљ америчко-израелске посете украјинским ракетним ПВО саставима је детаљно упознавање са системима С-300 на лицу места. Наиме, познато је да руске објекте у Сирији чувају ракетни системи С-400 „Тријумф“, те да су недавно сиријској армији упућена три ракетна дивизиона изузетно напредног модела С-300 ПМУ-2 који слови за најсавршенију експортну верзију система С-300. Ова последња аквизиција сиријске војске је у потпуности смањила, па чак и укинула маневарски простор израелске ловачко-бомбардерске авијације која је готово свакодневно нападала копнене циљеве у Сирији. После испоруке ракетних система С-300 ПМУ-2 ови напади су малтене у потпуности престали, што најбоље говори да су системи који се налазе у Украјини али и Грчкој (и за ову земљу се говорило да у њој вежбају израелске посаде) у великој мери застарели, практично неупоредиви са дубоко модернизованим „300-кама“.

Данас у свету влада „лов“ за најновијим војним достигнућима. Западне али и источне обавештајне службе покушавају да сазнају што више о војном арсеналу свог условног непријатеља, који већ сутра може бити међусобно супротстављен. Не треба гајити илузије да би и руска обавештајна инфраструктура када би јој се указала прилика врло радо „скенирала“ техничке и тактичке карактеристике најновијих крстарећих ракета западног порекла, оклопне технике, али и многих других пројеката који су скоро ушли у оперативну употребу, или се још налазе у развоју.

На пример, за време рата у Афганистану заплењени лаки преносни ракетни системи „Стингер“ су значајно допринели да се побољшају совјетски системи исте намене. Током рата у Либану израелски тенкови су употребили оклоп са динамичком заштитом (иначе ради се о идеји која је пала на памет совјетском инжињеру Сергеју Смоленском), која је касније у СССР-у /Русији тако усавршена да тренутно нема конкуренцију у свету (модели „Контакт-5“, „Реликт“ и „Афганит“).

Али када су у питању ракетни системи С-300 и С-400 цела прича је далеко компликованија. Наиме руски противваздухоповни системи су концепцијски фундаментално различити од аналогних система које производи војно-индустријски комплекс САД. Њих Американци једноставно не могу ископирати. Да би сте знали праву вредност ових система ви њих морате направити практично од нуле, а за тако нешто вам требају деценије и деценије напорног рада и стицања искустава. На основу свега овога се извлачи закључак да је било каква „потера“ за ракетним системим С-400, у циљу техничког раскринкавања његових способности пуко губљење времена.

Оригиналан „жиг“ квалитета на чувену серију „есова“ може само да испоручи његов извор, тачније произвођач.Све остало су јако „бледе“ копије.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!