Три открића руских добитника Нобелове награде која су променила свет

1. Иља Мечников и „велика револуција у имунологији”

Биолог Иља Мечников добио је Нобелову награду 1908. године за свој рад у области урођеног имунитета. Он је открио фагоците, ћелије које гутају и уништавају штетне бактерије. Мечников је открио начин на који се овај процес одвија када је проучавао ларве морских звезда. Он је у ларве забо мале иглице дрвета и видео да неке необичне ћелије опкољавају иглице. Претпоставио је да су то бела крвна зрнца која се сакупљају на местима упале и уништавају патогене. Међутим, његова теорија је у научним круговима дочекана са великом сумњом, јер су тада била актуелна другачија објашњења.

Иља Мечников прегледа садржај петријеве посуде.

Getty Images

Мечников је Нобелову награду поделио са другим имунологом Паулом Ерлихом, немачким научником који је заступао теорију супротну Мечниковљевим открићима. Ерлихов концепт адаптивног имунитета истицао је у први план производњу антитела.  Током већег дела 20. века имунологија је наставила да се развија према смерницама Ерлихове теорије о адаптивном имунитету, док су Мечниковљеви ставови били унеколико занемарени. 

Међутим, крајем 80-их је откривено да многе ћелије, посебно оне које су одговорне за имунитет, фагоцити, поседују специјалне рецепторе који могу да идентификују посебне инфекције. Ове ћелије су повезане са извесним генима. „Испоставило се да је урођени имунитет [за разлику од адаптивног] базична особина свих живих организама. Док се адаптивни имунитет појављује само код организама који су већ напредовали на еволутивној лествици”, тврде аутори чланка у којем се открића проистекла из Мечниковљевих истраживања описују као „велика револуцију у имунологији”.

2. Прохоров, Басов и ласер

Александар Прохоров и Николај Басов су заслужни за изум ласера, што им је 1964. године донело Нобелову награду. Поделили су је са америчким научником Чарлсом Хардом Таунсом, који је радио на истом пољу.

Николај Басов (лево) и Александар Прохоров, 1966.

Олег Кузмин/TASS

Прохоров и Басов су направили први микроталасни квантни генератор - масер (Microwave Amplification by Stimulated Emission of Radiation - појачивач микроталасног зрачења помоћу стимулисане емисије зрачења) у исто време када је Чарлс Хард Таунс са Универзитета Колумбија вршио сличне експерименте, али не са микроталасима, већ са светлошћу, радећи на ласеру (Light Amplification by Stimulated Emission of Radiation - појачивач светлосног зрачења помоћу стимулисане емисије зрачења).

Један савременик се присећа Прохоровљевих метода. „Предложио је групи научника да донесу предлоге како да фундаментално промене начин рада. Када су месец дана касније сви донели само неке формалне одговоре, Прохоров је узео чекић и уништио сву опрему у лабораторији. Избио је велики скандал и половина научника је дала отказ, али они који су остали кренули су у нова истраживања, мада им успех није био загарантован. Неколико година касније ово истраживање им је донело Нобелову награду.”

3. Гејм, Новосјолов и „суперматеријал” 

Физичари Андреј Гејм и Константин Новосјолов најпознатији су по открићу графена, „суперматеријала” који им је 2010. године донео Нобелову награду. Графен је дводимензионална угљенична структура дебљине једног атома која је 160 пута јача од челика. Има изванредну способност да врло ефикасно проводи електрицитет и топлоту. Понекад га називају најперспективнијим материјалом на Земљи, а има значајну примену у електронској индустрији.

Андреј Гејм (лево) и Константин Новосјолов /AP

Према речима Новосјолова, „графен има особине које недостају свим другим материјалима. То је влакно у правом смислу речи. Можете га користити као марамицу: окретати, савијати и растезати.” Упркос својој еластичности, то је најјачи материјал на свету, рекао је овај научник у интервјуу за часопис „Форбс” пре неколико година. 

Изванредне особине овог револуционарног новог материјала илустровао је примером шведски физичар Пер Делсинг на додели Нобелове награде. Рекао је да би један квадратни метар мреже (дебљине једног атома) од графена био довољно јак да држи мачку тешку четири килограма. Сама мрежа била би тешка око једног милиграма, као један мачји брк. 

Истовремено, међутим, графен је тешко произвести у индустријским количинама, мада већ постоје бројни начини за његово коришћење: од фарбања косе до играња голфа. Научници су уверени да ће се коришћењем графена у микроелектроници брзина компјутера повећати хиљаду пута и да ће тако садашња електроника на бази силицијума бити превазиђена.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!