Крстарећа ракета са неограниченим дометом „Буревестник“ спада у један од најзагонетнијих пројеката руског војно-индустријског комплекса који се у последње време појавио у светској јавности.
О ракети са нуклеарним погоном (руска скр. ЯЭУ) је лично говорио и први човек Руске Федерације В.В.Путин, током свог обраћања Федералном парламенту (говор из 2018.године). Руски председник је том приликом представио шест нових система које је развио руски војно-индустријски комплекс, од којих се њих пет већ налази у статусу пред усвајање у наоружање. Практична тестирања супер-тешке ракете „Сармат“ и дубоководног дрон-торпеда „Посејдон“ протичу без икаквих проблема. У опитно-борбено дежурство је стигао ласерски комплекс „Пересвет“, као и хипер-звучни ракетни систем ваздушног базирања „Кинжал“. До краја ове године у саставу Ракетне војске стратешке намене (руска скр. РВСН) се очекује образовање првог ракетног пука који ће бити опремљен балистичким ракетама које ће носити блокове са маневарским једрећим болидима „Авангард“, који ће летети јако далеко и невероватно брзо.
То је све познато, и о томе се већ много пише и говори. Међутим, када је у питању разој фамозне крстареће ракете „Буревестник“, нема баш много информација. Ту влада једна врста мистерије.
Можда управо из разлога наглашене тајновитости, на иностраном, пре свега „западном“ медијском простору „Буревестник“ полако добија епитет ужасавајуће злокобног оружја. Конкренто се говори да ова ракета осим свог несумњивог разорног потенцијала, може да има и катастрофалне еколошке последице. Према тим речима она приликом свог лета емитује значајан ниво радијације-наводи руски интернет портал Известија.
Како су пренели инострани медији, који су се позивају на изворе који долазе из обавештајних структура својих земаља, само тестирање „Буревестника“ је за сада оцењено као неповољно. Наиме, неколико контролних лансирања се завршило неуспешно. Конкретно, једна ракета се приликом свог тестирања срушила у море, и потонула у близини архипелага Нова Земља. Руска морнарица је наводно том приликом извела крупну потражно-спасилачку операцију у којој је највероватније пронађен и извучен „опасни“ пројектил са дна Арктичког океана.
Шта је тајна фамозне ракете "Буревестник"? И да ли ова ракета заиста представља толику опасност по околину?
У 2018. години Министарство одбране је објавило видео-снимак пробног лансирања крстареће ракете „Буревестник“. Ракета је лансирана са копнене лансирне платформе. Забележени су и кадрови њеног лета. Они су били направљени из пилотске кабине ловачког авиона, који је пратио њен лет.
Такође, руско Министарство одбране је приказало и производну халу где се реализује процес склапања ових ракета. На видео-материјалу се види да ракете на себи имају и елементе који су офарбани црвеном бојом. Такође је видљиво да се ракете по склапању смештају у специјалне танспортно-лансирне контејнере.
Црвена боја, са којом су офарбане ове ракета, нам говори да су ови модели намењени тестирању. Ова боја се ту не налази случајно. Због свог снажног контраста у односу на средину, далеко је лакше преко опто-електронских средстава фиксирати лет испитиване ракете, која се по природи своје путање зачас може изгубити из видокруга.
Гледајући са спољне стране „Буревестник“ у великој мери личи на крстарећу ракету Х-101. И код једне и друге ракете је карактеристична угласта форма носног дела и трупа ракете. Оваква конструкција има за циљ да смањи радарску рефлексију ракете (невидљивост за радаре). Истворемено је „Буревестик“ далеко габаритнији од ракете Х-101(дужина и тежина).Процене су да је ракета „Буревестник“ дугачка између 9-11 метара. Њена старији брат близанац Х-101 има дужину од 7 метара. Према овим параметрима можемо да закључимо, да је нова крстарећа ракета знатно тежа од Х-101. У то нема никакве сумње, јер су конструктори на ракету морали да интегришу комплетан атомски реактор и остале компоненте.
Још једна карактеристична црта ракете „Буревестник“ је положај њеног летећег крила. Код ракете Х-101 она су постављена на доњем делу њеног корпуса. Она се код „Буревестника“ налазе на њеном врху. Такође, крила на „Буревестнику“ су по својим димензијама далеко већа него код ракете Х-101.
Принцип рада крстареће ракете „Буревестник“ коју погони нуклеарни реактор је прилично прост. На корпусу ракете се налазе специјални одсеци са невероватно снажним и компактним грејачима, које напаја нуклеарни реактор. У њих улази атмосферски ваздух, који се загрева до температуре од неколико хиљада степени Целзијуса, и као такав представља витално важну компоненту у радној функцији мотора. Наиме, овако загрејан и компримовани ваздух се избацује кроз млазнице, и ствара неопходан потисак за њено кретање.
На видео-материјалу које је представило Министарство одбране јасно се виде одсеци ракете у којима се налазе грејачи, као и млаз врелог ваздуха који из ње излази, који јој дају потисак. На крају видео-материјала (кадрови из производне хале) се види и сама ракета, која није постављена у транспортно-лансирни контејнер. Ракета је приказана у летној конфигурацији (са расклопљеним крилима) и прекривена непрозирним платном.
Међутим, на основу контура се може наслутити облик њене конструкције, укључујући и одсек на којем се налазе снажни грејачи. Управо димензије ових елемената и њихов специфичан облик, су натерали конструкторе да летећа крила пребаце на горњи део ракете. На овај начин позиција крила не омета рад грејача на ракети и не нарушава параметре њене аеродинамике.
Значајно повећање габарита „Буревестника“ у односу на ракету Х-101, која је последица уградње нуклеарног реактора али и одсека са снажним али истовремено масивним грејачима, изразило је сумњу у способност стратегијских бомбардера Ту-160 и Ту-95МС да носе и употребе ову ракету. Постоји могућност да ће за ваздушно лансирање ових ракета бити неопходна пренамена тешких војно-транспортних авиона Ан-124 или Ил-76 у бомбардере. Али ова претпоставака се више налази у домену научне фантастике.
По свему судећи „Буревестник“ ће се у овом облику највероватније лансирати са копнених борбених платформи. Није искључено да ће транспортно-лансирни контејнер са крстарећом ракетом „Буревестник“ бити инсталиран на тешку камионску платформу.
Колико је вероватно да ракета „Буревестник“ током свог лета иза себе оставља радиоактивни траг?
Да кренемо редом,корак по корак. Врео ваздух који излази из мотора, прво пролази кроз грејаче који се налазе на ракети. Дакле, постоји могућност да се у врло ограниченом времену оствари контакт са радиоактивним елементима који се налазе у нуклеарном реактору. Међутим, постоји и велика вероватноћа да су руски конструктори пронашли начин да радикално смање (или потпуно онемогуће) контаминацију издувног ваздуха.
У свом говору руски председник В.В.Путин је рекао, да ће нова крстарећа ракета опремљена нуклаерним реактором моћи временски дуго да патролира по заданим рејонима. Она ће по добијању извршне команде муњевито да промени свој дотадашњи мод, и устреми се на циљ. Судећи по овоме, услов свих услова за њену коначну ефикасност је степен маскирања и невидљивости које ова ракета мора да поседује у савршеном облику.
На основу овог елемента који је витално важан за успешност дејства крстареће ракете „Буревестник“, долазимо до закључка да она не сме током свог лета да емитује никакав радиоактивни траг, који се врло као детектује.
У супротном, по откривању радиоактивног трага непријатељ може у зону његове детекције да пошаље авион који је опремљен радаром великог домета (АВАКС). Уколико је „Буревестник“ конципиран да дуже време патролира у одређеној зони, он ће током свог лета направити "паукову мрежу“ састављену од таквих трагова, на основу којих ће се врло лако пронаћи и неутралисати.
Дакле, његов први услов који се базира на изненадом удару неће бити испуњен уколико ракету у било ком обиму испушта радиоактивни траг. Што ће даље рећи, да су руски конструктори ипак нашли решење који управо из овог разлога лет овакве ракете чине еколошки прихватљивим.
У свету је одавно позната технологија изградње малогабаритних нуклеарних реактора. „Буревестник“ ће да носи веома компактан модел нуклеарног погона. Поред њега, ту ће се налазити и системи управљања у навигације, који су чини се, и највећи проблем код оружја оваквог типа. Па да кренемо даље....
Једно од најважнијих питања која се намеће пред пројекат развоја ракете „Буревестник“, јесте како она може да тачно пронађе свој циљ ако се зна да ће она у ваздуху остајати данима?
Погрешно се сматра да савремене крстареће ракете типа Х-555, Х-101 "Калибр-НК", Tomahawk лете искључиво помоћу GPS/ГЛОНАСС навигације. У ствари, сателитски навигациони системи само повећавају прецизност удара ракете у циљ. Поред сателитске везе, веома су важни и други системи за навигацију. Они омогућавају да се без сателитског очитавања преко GPS/ГЛОНАСС (ова веза врло лако може бити компромитована средствима за ПЕБ), крстарећа ракета врло лако доведе до свог циља и прецизно уништи.
Наиме, код савремених модела крстарећих ракета користи се корекција која се израчунава на основу најупечатљивијих рељефних тачака (планине, речна корита и сл.) који се налазе на њеној пројектованој путањи. У компјутерски блок ракете за складиштење информација су учитани врло детаљни објекти-оријентири, које ће ракета детектовати током свог лета, и на основу њих наставити своје кретање до свог коначног одредишта - циља.
У тачно одређеном моменту, када се ракета коначно приближи свом циљу, она врши карактеристичан узлет где се пење на висину од неколико стотина метара, где помоћу снажне опто-електронске сензорике осматра терен. Истовремено, навигациони систем помоћу брзог процесора претражује све објекте које ракета види у том моменту. Са сликом у реалном времену се упоређују подаци који су похрањени у ракети, који у потпуности морају да буду „преклопљени“ прилико дефинитивног одређивања циља.
Такође, на овај начин се ракета може вратити на своју путању, ако током свог лета одступи са свог задатог курса.
Сличан принцип је свакако примењен и на крстарећој ракети „Буревестник“. Савремена ваздухопловно-конструкторска технологија омогућава интеграцију компактних и снажних компјутера у специјалне одсеке ракете, као и системе за складиштење информација.У данашње време захваљујући ултра-софистицираним сателитима није тешко направити прилично детаљну тродимензионалну мапу целог света, која је веома употребљива за овакве системе.
Међутим, овакви системи имају и своје недостатке. Конкретно, шта се дешава када ракета лети изнад водене површине, какви су нпр. океани? Овде је све једнобразно, монотоно. Нема никаквих планина, брда или мостова. Дакле не постоје никакви оријентири.
Приликом лета преко великих водених површина ракета мора да пролети кроз тзв. „прво окно“. Тачније, ракета је дужна да пре уласка у ваздушну зону изнад мора или океана, коригује свој лет на основу копнених оријентира који се налазе на излазној обали, да пролети кроз њих и на неки начин „закључа“ свој правац лета, све док не дође до обале која се налази са друге стране хоризонта.
Али овде долазимо до новог проблема. Наиме, приликом представљања ове ракете више је него очигледно да ће она велики број радних часова, па и дана, провести изнад водене површине. Како ћемо на основу раније изнетог текста, знати куда треба идемо? Тешко да нам у том случају могу помоћи подаци са GPS/ГЛОНАСС.
Проблеми “финог подешавања” навигационих система и система за управљање слове међу најтеже када је у питању пројектовање крстарећих ракета. Довољно је да се присетимо примера развоја совјетске суперсоничне крстареће ракете 3М25 „Метеорит“. Радови на овом пројекту су обављени крајем 80-их прошлог века. Чак и у овом моменту, технологија која је употребљена за креирање ове ракете је по много чему непревазиђена све до данашњих дана. Већ у првој фази тестирања, конструктори су до савршенства довели скоро све ракетне компоненте и успешно лансирали „Матеорите“ са авионске платформе и нуклеарне подморнице. Што се тиче летно-техничких карактеристика ракете, све је изврсно функционисало. Радио је чак и јединствени плазма екран, који је успешно скривао уводник ваздуха на ракети, дајући јој карактеристике радарске невидљивости-стелтности.
Али, основни проблем који је остао нерешив био је везан за решавање компликоване једначине која се састојала од навигационих и управљачких елемената.
На крају ове опширне анализе долазимо до закључка да крстарећа ракета „Буревестник“ коју ће погонити минијатурни нуклеарни реактор, није мит, нити представља опасност по еко-систем. Ракета постоји, и може да лети. Дакле летна платформа је у потпуности заокружена.
Оно што засигурно мучи руске конструкторе је стварање савршеног навигационо-управљачког система, који ће морати технички да подржи њене изузетне захтеве, који су везани за јединствене летне карактеристике ракете.
Управо решавање овог сложеног проблема ће и одредити датум увођења ове ракете у оперативно наоружање руске армије.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
