Часопис The National Interest посветио је овом догађају од пре пола века цео чланак са огромним насловом „Најмоћнија руска атомска бомба могла је једним ударцем уништити Лос Анђелес“.
„Свако ко би се нашао у радијусу од 80 километара од епицентра експлозије добио би опекотине трећег степена. Ова бомба је била три хиљаде пута јача од оне која је бачена на Хирошиму“ – таквим застрашујућим изјавама почиње поменути чланак.
Па ипак, за разлику од САД, Совјетски Савез није тестирао своје оружје у градовима. Као што је познато, „Цар-бомба“ бачена је на нуклеарни полигон „Сухој нос“ (архипелаг Нова Земља).
Мисија је поверена мајору Андреју Дурновцеву. Он је био командир бомбардера Ту-95 „Медвед“ у који је једва смештен овај пројектил „монструозних размера“.
Бомба је била дугачка скоро 8 метара, а у пречнику је имала преко 2 метра.
Бомбардер „Медвед“ летео је у пратњи авиона Ту-16 „Барсук“.
Бомба је бачена са падобраном да би се успорио њен пад. Како се објашњава у чланку, тиме је авионима пружена шанса да „побегну“ од епицентра експлозије.
Са висине од 4.000 метара бомба је падала три минута.
„Ударни талас поразбијао је прозоре у радијусу од преко 800 километара“, наводи се у чланку. Сведоци су видели бљесак кроз дебео слој облака иако су били удаљени око 1.000 километара од места експлозије“.
Нуклеарна печурка „урасла“ је у стратосферу.
„Американци воле да наводе то као пример колико је био безуман Хладни рат и колико су Руси били безумни. Руси се, како изгледа, поносе тиме“, цитира поменуто издање историчара Технолошког института Стивенса Алекса Велерштајна.
При томе се у САД истиче да је „Цар-бомба“ спадала међу „најчистије“ атомско оружје, тј. контаминација природне средине од ове експлозије била је минимална.