Кина и Русија – чији је Калашњиков бољи?

Legion-Media, Dhalikar/Wikipedia
Бивши припадник приватне безбедносне компаније износи своје погледе о томе како је Кина добила руску технологију за аутомат Калашњиков и потом сопственим копијама АК-47 преплавила свет, црна тржишта и арсенале побуњеника.

Где год да одете, сви знају шта АК-47 или просто „Калашњиков“ значи. Од индонежанског сељака до члана неког мексичког картела, од пакистанског полицајца до португалског падобранца, свако зна за ову пушку, па чак често има и неку личну анегдоту о њој коју би могао да подели.

Ово оружје се нашло на заставама, споменицима, медаљама, а кроз историју је представљало и слободу и ужас, и отпор и репресију, и нема другог оружја које је инспирисало толико књига, песама, уметнина и изложби, или изазвало толико контроверзи.

Оно што људи, међутим, често не знају је да већина Калашњикова који круже светом нема никакве везе са Русијом или Совјетским савезом. Прављени су у Кини, Румунији, Мађарској, Србији, Пољској, Етиопији, или некој од 20 осталих земаља које производе различите варијанте АК.

Да вам наведем пример – у време док сам радио у Ираку као оружар, од 2.000 Калашњикова које сам прегледао мање од десет је било произведено у Совјетском савезу. Свега 0,5 одсто. Све остало је пристигло из разних европских земаља, а неке су направљене и у Ираку, током Садамове владавине.

Један од главних разлога зашто је Калашњиков толико распрострањен је чињеница да је током педесетих година прошлог века произвођен у Северној Кореји, Бугарској, Пољској, Мађарској и Источној Немачкој.

Како се кинески АК појавио на светској позорници

Раних педесетих, када је СССР покренуо масивни програм технолошког трансфера према свом источном суседу, нико није могао да претпостави да ће Кина ускоро постати највећи конкурент Совјетском савезу на међународном тржишту оружја.

Касних педесетих, односи између Кине и Совјета су почели да се погоршавају, што је довело до сино-совјетског раздора почетком шездесетих. Сва војна и технолошка помоћ је пресечена, па се од тог тренутка кинеска индустрија пешадијског наоружања самостално развијала, без икаквог утицаја Совјетског савеза.

Сукоб између СССР-а и комунистичке Кине је дошао до врхунца 1968. током сино-совјетског пограничног сукоба, што је вероватно био први, али дефинитивно не и последњи пут да су се војници совјетске армије суочили са противницима готово у потпуности наоружаним пушкама Калашњиков.

Кинески војници наоружани Калашњиковима фотографисани приликом борбе са совјетским пограничним трупама током сино-совјетског пограничног сукоба.

Совјетски савез који је градио фабрике оружја и обучавао кинеске инжењере се сада суочавао са горким плодовима свог труда, па су последице непромишљеног технолошког трансфера прогониле Совјетски савез годинама потом.

Без икакве контроле или надзора оригиналног произвођача, Кина је створила енорман систем производње пешадијског наоружања. Више од туцета строго поверљивих фабрика за производњу оружја је изграђено широм земље.

Јако мало се зна о њима. Свака фабрика би обележила пушке само баналним симболом – бројем фабрике. Најпознатија је фабрика 386, али ту је још много њих: 26, 66, и тако даље.

Квантитет пушака које су произведене у тим фабрикама остаје непознат – али процењује се да је Кина заправо произвела више пушака Калашњиков него Совјетски савез, а моје лично искуство са Блиског истока и из Африке дефинитивно то потврђује. У већини земаља, руски АК се чува као ретка драгоценост, па је значајно скупљи од варијанти Калашњикова које се производе у другим земљама.

А управо је Кина била та која је извела трансфер технологије ка Албанији, Судану и Ирану. Иранци чак и данас производе идентичне копије кинеских Калашњикова, при чему избегавају да их обележавају било каквим оригиналним ознакама, како би могли да порекну своју умешаност уколико се нађу у рукама побуњеника.

Албански АК.

Како разликовати кинески АК

Релативно је лако идентификовати кинески АК и његове копије. Има предњи нишан у облику пуног круга, нема компензатор трзаја на устима цеви, а штитник окидача је фиксиран са два шрафа, уместо са четири, колико има руски АК.

Верзија са преклопним кундаком – Тип-56 – има додатне шрафове на задњем делу кућишта. Својевремено ми је тај детаљ помогао да разрешим мистерију АКМСУ – јединствене варијанте Калашњикова која заправо никада није постојала.

Постоје три основе варијанте кинеских Калашњикова. Прва се зове Тип-56 и одликују је дрвени кундак и, у већини случајева, преклопни игласти бајонет.

Друга варијанта је Тип-56-1. Има стандардни совјетски преклопни кундак, али је осим тога идентична Типу 56.

Трећа варијанта се зове Тип-56-2. Има веома добро дизајниран бочно преклопни кундак са скривеним одељком за алат.

Квалитет кинеских Калашњикова

Одговор на ово питање је компликованији него што би људи могли да претпоставе. Амерички власници оружја, који су могли да купе цивилне верзије кинеских Калашњикова пре него што су 1993. забрањени, се куну у њих.

Паралелно томе, амерички војници који су се сусретали са војним верзијама АК на задацима преко океана углавном нису импресионирани њима и пријављују читав низ проблема попут заглављивања, ломљења делова и лоше израде.

Требало ми је пар година да разрешим ову мистерију. Испрва је Тип-56 био стандардно оружје кинеске војске, са нивоом контроле квалитета и поузданости коју би могли да очекујете од оружја једне војске.

Године 1995. је Кина међутим усвојила нову јуришну пушку – QBZ-95 – која је полако заменила сва претходна пешадијска оружја, укључујући и варијанте АК. Једном када су војска и америчко тржиште (које такође захтева висок квалитет) престали да траже кинески АК, квалитет, као и цена, су почели да рапидно опадају.

Последњих година можете набавити нови Тип-56-2 за свега сто долара по комаду, док би друге варијанте АК коштале бар 400 долара.

Квалитет је одраз цене – хромирани слој унутар цеви почиње да отпада након свега пар стотина испаљених метака, делови нису потпуно замењиви између различитих пушака исте врсте, а неки делови се разлабављују.

Данашњи Тип-56-2 је једино оружје за које знам да може да падне на тесту елевације и депресије када при дејству померате цев горе-доле. Увек сам мислио да је овај тест бесмислен и превазиђен док нисам схватио да га кинески АК не пролази.

Углавном када наиђем на старије варијанте Типа 56, оне су добра, поуздана и издржљива оружја. Можда изгледају сирово, али већина тих пушака може да потраје неколико генерација.

Истовремено, нови кинески Калашњикови не уливају тако много сигурности, али ниска цена их чини јако популарним у неким напаћеним деловима света.

А не делује као да Кина планира да затвори преостале фабрике... Према томе, изгледа да ће зарђали кинески Калашњикови остати главно оружје побуњеника, слабо опремљених војски и полиција и током 21. века.

Прочитајте такође: Како Израелци модификују Калашњиков

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“