Иљушин Ил-20 (не треба га бркати са постојећим извиђачким авионом истог назива) је представљао серију иновативних концепата, укључујући пилотску кабину монтирану одмах изнад мотора и иза пропелера због боље видљивости, јер пилоти постојећих у то време авиона и нису могли да виде скоро ништа на близини до 100 метара. Очекивало се такође да ће ова кабина омогућити пилоту да боље види земљу приликом бомбардовања, али пројектанти у томе нису успели. Ил-20 можда није морао да пикира као остали авиони, али је свеједно бомбардовао наслепо.
На крилима је имао аутоматскe топовe који су пре полетања могли да се подесе тако да гађају циљеве на земљи док авион остаје у хоризонталном лету.
Могао је да понесе 1190 кг бомби, а у средњем делу крила су се налазила четири одељка за мале бомбе. У крилним носачима је могао да понесе две бомбе од 500 кг, а могао је да лансира и четири ракете РС-132.
Имао је оклоп дебљине од 6 до 15 мм.
Међутим, Ил-20 је био спорији од Ил-10, и приликом тестирања 1948-49 показало се да је његов мотор М-47 проблематичан.
Повећани интерес за развој млазних мотора је био још један разлог зашто је совјетска војна команда одустала од производње овог авиона. Пробни пилоти су му због изгледа дали надимак „грбавац".
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
