Нуклеарна зима: Хоће ли Русија и САД уништити свет радиоактивним огњем?

Владимир Мањухин
Руски и амерички научници су током 1980-их дошли до закључка да би нуклеарни рат потпуно уништио живот на земљи тако што би изазвао наглу и изненадну промену климе. Поједини скептици, међутим, сматрају да је опасност од наступања нуклеарне зиме преувеличана.

Замислите следећу ситуацију: Москва и Вашингтон нису успели да нађу дипломатско решење свога конфликта и применили су нуклеарно оружје. Атомске бомбе уништавају велике градове претварајући их у непрегледну ватрену стихију. На тако високим температурама гори чак и армирани бетон. Пожари су толико велики да стварају огњене буре које убијају све што дише и уједно избацују у атмосферу огромну количину чађи. И управо тада настају прави проблеми.

Смртоносно захлађење

Чађ и прашина се подижу у атмосферу где формирају густе слојеве облака кроз које сунчева светлост не може допрети до земље. „Због тога долази до наглог захлађења“, писао је совјетски математичар Никита Мојсејев, руководилац пројекта у оквиру кога је током 1980-их направљена математичка симулација еколошких последица евентуалног нуклеарног рата.

„Према нашим прорачунима, током првог месеца после нуклеарног рата просечна температура на Земљи ће се смањити за 15-20, можда чак за 25 степени Целзијуса, а затим ће још неколико месеци наставити да опада“, додаје Мојсејев.

Симулација коју је он направио заједно са колегама заснива се на претпоставци да ће на северној полулопти избити нуклеарни конфликт услед чега ће САД, Европа и СССР бити потпуно уништени атомским бомбама снаге између 5.000 и 7.000 мегатона тротила.

У таквом сценарију ни преостали део планете свакако не може очекивати ништа добро. Током неколико месеци ће преовладавати „нуклеарни сумрак“, тј. непрекидна ноћ без сунца, и „нуклеарна зима“ у којој ће се земља замрзнути до дубине од неколико метара и све живо ће остати без питке воде. Додајте томе чађ која ће се као огромна купола надвити над Земљом и месецима је заклањати од Сунца, као и огромну количину радијације и честе олује и тајфуне који ће дувати на обалама. Климатске промене и масовна глад ће неизбежно проузроковати смрт свих живих бића.

„Човечанство неће моћи да преживи нуклеарну зиму“, написао је Мојсејев. „Нико неће остати у животу и бити сведок постнуклеарног пролећа“.

Научници уједињени против рата

Мојсејевљеви закључци су изнети у књизи „Алгоритми развоја“ написаној 1987. године. Неколико година раније, 1983. године, две групе научника, америчка и совјетска, независно једна од друге су дошле до истог закључка и формулисале хипотезу нуклеарне зиме.

У Америци је Карл Саган, познати астрофизичар који је често дизао глас против нуклеарног рата, објавио у октобру 1983. године чланак у популарном листу „Parade“ који има 10 милиона читалаца. „Ми смо изложили опасности нашу цивилизацију и нашу врсту“, констатовао је Саган описујући ужасне последице нуклеарног рата.

Касније је он заједно са својим коауторима објавио чланак у часопису „Science“ где професионалци из целог света објашњавају могућност нуклеарне зиме, али је чланак у листу „Parade“ можда био и важнији јер је алармирао обичне грађане САД.

Амерички астроном Карл Саган

На другој страни земаљске кугле совјетски научник Георгиј Голицин, који се бавио проучавањем атмосфере, презентовао је своја истраживања глобалног захлађења после нуклеарног рата и то је фактички учинио пре Американаца – у мају 1983. године. Ова подударност није била случајна. Наиме, Голицин и Саган су се добро познавали, обојица су проучавали атмосферу Земље и других планета, што је на крају омогућило Голицину да проучи могућност нуклеарне зиме.

„Схватио сам шта се дешава када је у ваздуху много прашине јер се та појава редовно може пратити на Марсу“, каже Голицин. „За време глобалних пешчаних олуја температура знатно опадне јер сунчеви зраци не допиру до тла“.

Међународни симпозијум „Улога лекара у спречавању нуклеарног рата“. Говори дописни члан Академије наука СССР-а, доктор физичко-математичких наука Георгиј Сергејевич Голицин.

Голицин је ову аналогију уградио у теорију која је настала касније (1984) и која је потврђена детаљнијим истраживањима Никите Мојсејева.

Судњи дан или глобална мистификација?

Концепција нуклеарне зиме је током 1980-их потресла цео свет. Тада су социјалистички блок и Запад били на ивици војног конфликта – америчке ракете „Pershing“, постављене у Европи, могле су стићи до Москве за 8-10 минута. Вести о могућој нуклеарној зими допринеле су да глобални страх постане још већи.

Таква ситуација је изазвала одређене промене. Михаил Горбачов и Роналд Реган су 1985. после свог првог самита у Женеви изјавили: „У нуклеарном рату нема победника и тај рат никада не треба водити“. Непуних десет година касније Хладни рат је окончан, а вероватноћа избијања нуклеарног рата између Русије и САД знатно је смањена. Па ипак, остало је нерешено питање концепције нуклеарне зиме – да ли је она уопште била тачна?

Поједини научници су оштро критиковали истраживања Карла Сагана, Георгија Голицина и Никите Мојсејева као погрешна и сумњива. „Компјутерска симулација је била толико поједностављена, а подаци о диму и другим аеросолима били су толико лоши да научници ништа нису могли са сигурношћу утврдити“, истакао је 2011. године Амерички институт за физику.

Питања и сумње

Поред тога, последице Првог заливског рата (1990-1991) допринеле су слабљењу Саганове позиције у САД. Он је, наиме, предвиђао да ће пожари који бесне на нафтним бушотинама изазвати ефекат сличан нуклеарној зими, тј. да ће се глобална температура смањити за неколико степени и вероватно проузроковати „годину без лета“, као што је био случај 1816. Па ипак, ништа се од тога није догодило.

„Ја сам увек сматрао да је ’нуклеарна зима’ мистификација и научна грешка“, рекао је научник Фред Сингер, главни Саганов противник после догађаја с почетка 1990-их. И у Русији је хипотеза нуклеарне зиме оспоравана. На пример, Сергеј Утјужњиков са Московског физичко-техничког универзитета је 2001. године у чланку „Симулација ширења загађења изнад великог пожара у атмосфери“ написао да би већи део чађи и прашине остао у нижим слојевима атмосфере и не би доспео у стратосферу.

„Кише спирају загађења тако да она не утичу озбиљније на климу“, тврди Утјужњиков критикујући хипотезу нуклеарне зиме.

Таква аргументована критика не значи да хипотеза нуклеарне зиме више не постоји. Напротив, она још увек има много присталица. На пример, 2018. године су Џошуа М. Пирс и Дејвид К. Денкенбергер објавили чланак у коме тврде да би примена било које количине нуклеарних бојевих глава, ако их је преко стотину, изазвала глобалну климатску катастрофу.

Ова дискусија и даље траје, и вероватно неће ускоро бити окончана. Наравно, постоји само један начин да се провери колико је тачна хипотеза нуклеарне зиме, а то је да се изазове нуклеарни рат. Надајмо се да ће човечанство имати довољно здравог разума и неће пожелети да то провери.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“