Зашто зоне отуђења на руском Уралу привлаче стране урбанисте? (ФОТОГРАФИЈЕ)

Максим Тарасов/Институт Стрелка
Страни студенти који су посетили неке од најмрачнијих руских индустријских пустоши објашњавају зашто би желели поново да посете та места.

Млади истраживачи из 16 земаља проучили су низ индустријских зона Чељабинске области, а међу њима и фабрику магнезита у Сатки, „ванземаљске“ копове у Карабашу и огроман стакленик у Чурилову. После путовања су направили серију документарних филмова и испричали за портал Russia Beyond шта их је највише импресионирало на Уралу.

Карабаш

Игор Сладољев (30 година) из Хрватске испричао је да су се они оријентисали на поједине „моћне и необичне објекте“ као што је коп и фабрика магнезита у Сатки, и фабрике у Мијасу и Чељабинску, али је најјачи утисак на овом путовању оставио рудник бакра у Карабашу. „Његов систем транспорта помоћу сајли протеже се дуж целог овог простора као ски-стаза. Могло би се помислити да су то успињаче, само кад снег не би био жућкаст попут сенфа“.

Карабаш

„Сваки пут када смо се зауставили крај пута осећали смо предео или град далеко снажније и непосредније него што је могуће приказати на филму“, каже Игор. „Једна од таквих станица била је бензинска пумпа на граници између Европе и Азије близу града Златоуста и његовог чувеног обелиска са натписом Европа-Азија“.

„Магнезит“ Сатка.

Индонезијски архитекта Нашин Махтани (27) импресиониран је разноликошћу уралских пејзажа. „Било би много добро када бисмо више времена провели у рудницима и разговарали са људима који живе унаоколо. Тако бисмо боље схватили како се тај предео мењао са временом, и што је посебно важно, како су те промене доживели људи који су свакодневно били њихови непосредни сведоци“, каже он.

„Магнезит“ Сатка.

Софија Пиа Беленки (29), урбаниста из Америке, каже да је била упозната са руским појмом „моноград“ (град који опстаје захваљујући једном великом предузећу), будући да је одрасла у градићу где је доминирала производња сира. По њеним речима, многи градови које су они посетили на свом путовању могу се третирати као моноградови јер у њима доминира једна привредна грана. Софија каже да њу то у неком смислу подсећа на велике америчке кампове, као што је камп компаније Гугл. „Технички гледано, то нису градови, али камп пружа радницима стамбени простор, обезбеђује им школске установе, теретане и ресторане. У неком смислу многи технолошки кампови су као нови градови једне компаније која подржава своје раднике и подстиче их на максимално ангажовање и максималну продуктивност“, каже она.

Карабаш

Џиновски стакленик „Чурилово“ посебно се допао грчком архитекти и географу Георгу Пампатајакису (27). „Посетили смо ову ‘фабрику поврћа‘ два пута у истом дану: једном ујутро и једном касно увече“, објашњава он. „Ујутро су нас водили кроз различите секторе, али ноћна посета је била фантастична – видели смо неколико хиљада сијалица које су осветљавале небо изнад нас и околину овог агроиндустријског комплекса“.

Висина 239.

Софија се слаже са својим колегом: „Ноћу се светлост из стакленика ширила небом као некакво ‘хемијско свитање‘ чији интензитет опада ка периферији. Пустили смо наше дронове да полете у тај јарко осветљени хоризонт. Рекоше нам да је подручје око стакленика толико добро осветљено да људи у суседним зградама не пале светло у становима“.

Висина 239.

На путовању су истраживачи упознали две стране Уралског региона: једно су фабрике и рудници, а друго су резервати природе и прелепи пејзажи. Наби Агзамов (29), пејзажни архитекта из Узбекистана, каже да је за њега најупечатљивији био контраст између најзагађенијег града Карабаша и језера Тургојак које је једно од најчистијих у Русији. Језеро покривено снегом толико га је импресионирало да је он пожелео да поново посети ово место.

Висина 239.

Студенти кажу да су захваљујући посети ових зона боље схватили колико смо ми људи одвојени од оваквих предела. „Ми смо стајали иза стаклених прозора, на пешачким мостовима и гледали како се испод нас секу цеви, а искре падају далеко од наших белих мантила и шлемова“, сећа се Софија. „Ту машине формирају пејзаж, а људи лежерно прате на монитору тај процес из удобне командне собе“.

Висина 239.

Млади истраживачи су изразили жељу да наставе студије у Русији. Поред других великих градова као што су Перм, Иркутск и Владивосток, многи од њих маштају о томе да посете руски север и Камчатку, и да недељу дана проведу у вагону Транссибирске железнице.

Ова студентска екскурзија је постала део Новог нормалног постдипломског програма на Институту за медије, архитектуру и дизајн „Стрелка“ који проучава „зоне отуђења“. Студенти су током путовања снимили серију експерименталних краткометражних филмова на ову тему.

Посебно се захваљујемо руском Институту за медије, архитектуру и дизајн „Стрелка“ за помоћ у припреми овог материјала.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“