Летећи тенк: Министарство одбране Русије открило тајну дуговечности легендарног авиона Ил-2

Чланак под називом „Активни оклоп за ’Црну смрт’“ објављен је у часопису „Красная звезда“, званичном издању Министарства одбране РФ.

Јуришни авион Ил-2 је једна од легенди Великог отаџбинског рата. Он је непријатељу утеривао страх у кости, због чега је и добио надимак „црна смрт“. Међутим, тај авион вероватно не би стекао предност у ваздуху да није имао јединствени оклоп.

Аутор чланка Виталиј Мороз је истражио архивске документе на основу којих се може стећи представа колики су напор уложили совјетски научници да би створили „летећи тенк“.

Совјетски пилоти су се још у Шпанском рату суочили са проблемом слабе заштићености својих ловачких авиона. Имали су озбиљне губитке у борбама против „месершмитова“. Тада се пилот Павел Шустов сетио да са оштећеног оклопног чамца исече нешто налик на наслон и постави то као оклоп иза пилотског седишта.

Идеја се допала команданту и ускоро је почела серијска производња оклопних наслона. Овај наслон је добро штитио пилота од оловних метака. Међутим, противоклопни меци су га разбијали у парампарчад. Звучи парадоксално, али суперчврсти челик је био лако ломљив. Када су то схватили стручњаци за метал Сергеј Кишкин и Николај Скљаров, латили су се стварања новог типа авионског оклопа. По њиховој замисли, тај оклоп је требало да има и чврстину и пластичност.

Тако се појавио хетерогени оклоп у два слоја. Предња страна му је по чврстини била слична језгру противоклопног метка, а задња је имала пластична својства.

Убрзо је пројекат примећен на самом врху, па је чак и добио назив. Ево шта је о томе написао Николај Скљаров: „Информација о заштитном оклопу је заинтересовала Ј. В. Стаљина. Он је одмах схватио да се суштина идеје састоји у разбијању пројектила помоћу једног елемента оклопа, и питао је: ’Ви сте, дакле, за активни оклоп?’ Тако је настао термин ’активни оклоп’. Нико пре тога није дао тако садржајну и добру формулацију. Термин је прихваћен у свакодневној пракси стручњака за оклопе. Они га и данас користе и не знајући да је аутор термина Ј. В. Стаљин“.

Парк „Патриот“, Московска област

Олга Соколова/Global Look Press

Ловачком авиону је био довољан оклопни наслон, али јуришном авиону није – за њега је био потребан други ниво затите. На јуришни авион се паљба отвара и са земље, а не само из ваздуха. Поставило се питање како направити оклопни авион без погоршања његових летних карактеристика.

Тог компликованог задатка се прихватио Сергеј Иљушин. Он је чак замолио Стаљина да га ослободи дужности начелника Главне управе авионске индустрије како би могао потпуно да се посвети овом пројекту.

У чланку се наводи фрагмент његовог писма вођи: „Данас је сазрела потреба да се створи оклопни јуришни авон, или другим речима летећи тенк, коме ће сви витални делови бити оклопљени. Свестан потребе за таквим авионом, ја сам током неколико месеци радио на решавању овог тешког задатка, и резултат је пројекат оклопног јуришног авиона... У циљу реализације овог изузетног експеримента, који ће неизмерно побољшати офанзивне могућности наше јуришне авијације, омогућивши јој да наноси разорне ударце непријатељу без својих губитака или са веома малим губицима, молим да ме ослободите дужности начелника Главне управе...“

Раније су конструктори предлагали да се у готову конструкцију авиона уграде оклопни елементи, а Иљушин је изабрао другачији, револуционарни метод – да се конструкција оклопа интегрише у погонску схему. Сви стручњаци су сматрали да је то неостварив пројекат, говорили су да је то авантура, жалили се Стаљину, али конструктор је имао у себи довољно чврстине да тај посао приведе крају.

А каква је тек чврстина била потребна оклопу! Оклоп је прављен пресовањем загрејаног метала, који се затим калио хлађењем. Али ако је процес хлађена дужи него што треба челик није довољно чврст. Стручњак може визуелно да одреди температуру метала: на температури од 900-1050 степени метал је наранџасте боје, на 730-800 је боје труле вишње, а на 530-580 степени је тамно-браон. Поцрнели метал ниједан стручњак не би пресовао. То је крајње опасно, јер метал може експлодирати. Али за оклоп новог јуришног авиона управо је било потребно „црно“ пресовање. Метод су осмислили Кишкин и Скљаров. Обојица су 1942. године добили Стаљинову награду.

Јуришни авион Ил-2 је произведен у рекордном броју примерака. Током Великог отаџбинског рата је направљено 36.000 ових авиона.

Од наоружања је имао два топа калибра 23 мм (у противтенковској верзији калибра 37 мм), пар митраљеза, авионске бомбе и митраљез УБТ калибра 12,7 мм.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!