„’Отворили’ су мачку, уградили јој батерије и повезали жицама. Реп је коришћен као антена“, испричао је у интервјуу за The Telegraph бивши специјални помоћник ЦИА Виктор Маркети. „Тестирали су је безброј пута. Открили су да мачка напушта ’посао’ кад огладни, па су додали још једну жицу да то премосте“. ЦИА је 2001. године скинула печат државне тајне са операције под називом „Акустично маче“ у којој су мачке коришћене као шпијуни. Резултат који је тада добијен Маркети је окарактерисао као „ужасну креацију“ и „наказност“.
Пројекат је покренут почетком 1960-их. Лист Time је описао једну верзију побуда специјалних служби да покрену такву операцију. Наиме, функционери и агенти СССР-а су се тајно састајали на местима где се шетају мачке, најчeшће у парковима. Правог агента би можда могли и да примете, али тешко да би неко посумњао у мачку. Тако се родила идеја да се мачкама угради прислушкивач и да се оне тако „шетају“ свуда где хоће ЦИА. Пет година су мачке дресиране за овај задатак. Утрошено је преко десет милиона долара.
Када је требало да почне права мисија, мачка са шпијунском опремом је пуштена преко пута парка у Вашингтону и одмах ју је згазио такси. Није чак ни дошла на „лице места“. Био је то очигледан фијаско. Пројекат „Акустично маче“ је затворен. Када је случај обелодањен јавност га је дочекала подсмесима и оптужбама за суровост према животињама. Изнето је и мишљење да су САД биле подстакнуте руским искуством. У листу Times се 1943. године појавила белешка у којој се помиње мачка по имену Мурка. Она је током борби у Стаљинграду преносила пошту у војни штаб претрчавајући брисани простор. То уопште није исто као „Акустично маче“, али су у Совјетском Савезу вршени и други експерименти (нажалост, исто толико сурови).
Противтенковски пси су у СССР-у тренирани још током 1930-их. Затим су примењени у Другом светском рату. Њихов први већи задатак је такође био неуспешан, али се није одмах одустало од пројекта. Још 1942. године је било 2.000 паса обучених да јуре под немачке тенкове са бомбом причвршћеном на леђима.
Пас је јурио на тенк мислећи да га тамо очекује храна. Пред почетак „мисије“ пси нису храњени неколико дана. Дресирани су тако што им је месо пружано из доњег отвора на тенку када притрче, а увежбавани су да без икаквог страха трче према тенку. Пас притрчи и подиђе под тенк, детонатор се закачи за дно тенка и бомба експлодира. На тај начин су дигнута у ваздух 304 тенка. Међутим, 1943. године је пројекат затворен, јер су се многи пси ипак плашили и трчали су назад на „своје“ тенкове.
Са морским сисарима је успех био далеко већи. Делфини су врло интелигентни и лако се дресирају, тако да су постали иделни шпијуни и стражари. Обучавани су да лепе мине за дно подморница, да траже дубинске мине, изгубљене подморнице (и то постоји), да чувају објекте, па чак и да фотографишу. Испоставило се да делфини могу правилно да усмере објекат у жељеном правцу, да се умире и у том тренутку да активирају окидач специјалног фотоапарата (који су могли да притисну носом).
Први војни океанаријум са кљунастим делфинима отворен је 1967. године у Козачком заливу у Севастопољу, а током 1970-их је у њему већ радило неколико десетина научних института. Кљунасти делфини су боравили у ограђеним кавезима у мору и могли су да чују сваки подводни објекат у радијусу од пола километра.
„Присуствовао сам војној вежби када су делфини тражили диверзанте у Севастопољском заливу“, сећа се Лав Мухаметов, руководилац групе морских сисара са Научноистраживачког института за проблеме екологије и еволуције Руске академије наука. „Кад открију рониоце, они притисну специјалну педалу и у ваздух се испали специјална ракета као сигнал за узбуну. Затим се животиња окрене отприлике у правцу незваног госта и притисне другу педалу којом се отварају врата кавеза. Делфин брзо стигне рониоца и неутралише га“.
Под „неутралисањем“ се подразумевало да делфин збаци са човека маску и изгура га на површину. Дуго су се аналитичари носили мишљу да направе од делфина ефикасне убице, али је пракса показала да су ове животиње доживљавале велики стрес после напада ножем или иглом која паралише човека и саботирале су сваку наредну операцију. Сасвим су друга ствар фоке и морски лавови. Они су без икакве гриже савести могли да прободу човека иглом.
Идеја да се фоке користе у ове сврхе појавила се још у царској Русији 1915. године. За три месеца су фоке научене да дејствују против подморница, да проналазе торпеда и да их специјалним захватом избаце на површину. Међутим, једне ноћи су све животиње побијене. „Постигао сам фантастичан резултат, али неко их је све потровао, што је потврђено сецирањем животиња“, написао је Поморском генералштабу дресер Владимир Дуров.
Касније су фоке поново постале актуелне. Почетком 1980-их су већ научене да се зубима боре против диверзаната, да им прегризу довод ваздуха или да их растргну као пси, каже генерал Виктор Гањичкин.
Сада је тај правац истраживања практично замрзнут. Са борбеним делфинима, китовима и различим врстама фока се ради, али не у борбене, него у мирнодопске сврхе. Истина, многи сумњају да је заиста тако. У априлу ове године је избио нови скандал. Норвешком чамцу је пришао бели кит (белуга) са кајишем за камеру. Западни медији су јавили да је на том кајишу писало „Опрема из Сант Петербурга“.
Сазнајте више на ову тему:Може ли ова белуга заиста бити руски шпијун?
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
