Руска наука и емиратски новац: Како је настао легендарни „Панцир С1“?

Wikipedia
 Конструкторски биро у Тули био је творац бројног совјетског и руског наоружања које је ушло у легенду током Хладног рата, али и које се још увек масовно примењује на ратиштима широм света Поред њих је и „Панцир С1“— систем противваздухопловне одбране са ракетама земља-ваздух комбинованог кратког и средњег домета.

Овај завод био је прослављен моћним противтенковским системима „Фагот“, „Метис“, „Корнет“ у којима је досегао славу без премца у свету. Ипак раздруживањем Совјетског Савеза без обзира на огромни научни потенцијал и бројне започете пројекте завод је дошао у кризу, пре свега финансијске природе. Ранија економија особено оружана у СССР-у није функционисала према тржишним условима, већ системом поруџбина. Заводи су правили оно што им је наложено од министарства одбране. Наглом изменом парадигме одбрамбено-индустријског комплекса читава привреда је добила шок терапију. Многи заводи небригом или готово плански су нестали са мапе Русије или су допали у процес прилагођавања. Многи су пропали чекајући интервенцију с врха, но не и завод у Тули.

 У периоду пред раздруживања СССР-а завод је почео са развијањем система који ће бити способан да уништава крстареће ракете — нисколетеће циљеве који би са велике дистанце и ван домета ПВО могли да дејствују по стационарним објектима унутар територије.

 Овај проблем се јавио као акутни након „Пустињске олује“ — америчке операције против Ирака, где су крстареће ракете „томахавк“ показале своју високу вредност. Против њих није било ефикасне одбране, већина је стизала до циља. Успешно су се са њима носиле само преносне ракете али само уз услов да су постављене директно на трајекторији крстареће ракете што је све у свему била слаба заштита. Системи „Тунгуска“ за трупну заштиту нису могли ефикасно да испуњавају сврху заштите стационарних објеката стратешког значаја.

 Иницијатором стварања новог система са циљем одбијања масовних напада крстарећих ракета био је главни конструктор Аркадиј Шипунов. Али оно што је одложило ранију реализацију тог и многих других пројеката била је велика финансијска криза. Дуг државе према заводу у Тули 1994. износио је 20 милијарди рубаља. Једини изглед за преживљавање давао је извоз наоружања и тражење финансијске подршке од иностраних партнера. Одлуком државе 1996. дато је право заводу за прекограничну сарадњу, а од 2000. одлуком председника то право је још више расширено.

Аркадиј Шипунов

 Коначне физичке обрисе систем је добио у току 1994. Јавности је представљен први пут на аеромитингу МАКС-1995. Конструктори „Панцира“ изашли су у јавност са високим карактеристикама система у које је ретко ко могао да поверује. До овога стадијума систем је у потпуности финансиран средствима завода у Тули. Армија Руске Федерација одбијала је да прими комплекс у наоружање. Један од изговора за одбијање био је тај што „Панцир“ још увек није имао могућност дејства из покрета.

 Чинило се да је историја „Панцира“ завршена.

Пет година касније неочекивано завод у Тули добио је изузетну понуду из Уједињених Арапских Емирата, који су желели да купе практично још увек „непостојеће“ оружје и то у великим количинама. Арапски купци желели су да купе 50 система „Панцир“ за суму близу 800 милиона долара (заједно са ракетама), али су тражили додатни услов, а то је да се основне карактеристике система побољшају.

 Домет система по даљини је био 12 км да би крајем 1999. био повећан на преко 20 км. Новим модернизацијама којима је импулс дао новац из иностранства резултирали су практично стварању новог система. Рад на систему трајао је све до 2006. када је систем добио одобрење за финални тест на чувеном полигону Капустин Јар.

 У јулу 2006. пред конструкторе је постављен тежак задатак. Војска је припремила тест са нападима тринаест беспилотних циљева и ракета који су долазили из непознатих праваца и у непознатим временским интервалима. Систем је тестиран до крајњих граница. Први циљеви били су поражени ракетама на даљини већој од 15 км. С обзиром да су циљеви пуштени у салвама мањи број је успео да приђе комплексу на мању даљину, након чега су 2 топа од 30 мм уништили и њих. Свих 13 циљева дејством само једног система „Панцир С1“ били су уништени. Сви на земљи су били усхићени, но највише представници војске из УАЕ, који су рекли да ниједну демонстрацију са таквом ефикасношћу нису видели у животу.

Златно доба „Панцира“ је почело.

Први системи постављени су на борбени дежурство штитећи системе С-300 покривајући такозвану „мртву зону“ (потенцијална последња фаза лета крстареће или анти радарске ракете која би се пробила најближе до система великог домета). Панцир је „запушио“ и ту рупу.

Поруџбине су убрзо стизале из целог света. 50 система са 1000 ракета прво је испоручено УАЕ који су својим новцем имали велику улогу у развоју система. Затим су се купци ређали: Сирија, Алжир, Оман, Ирак.  

Борбену примену систем „Панцир С1“ имао је у сиријском конфликту у коме је показао изузетну ефикасност, нарочито приликом највећег напада са 105 крстарећих ракета од којих систем „Панцир“ је срушио 23. Систем је показао велику ефикасност и приликом одбијања напада на руску базу Хмеимим ултра спорих импровизованих дронова. На Западу не постоје слични аналози овом систему, што је видно у рату Арабије против Јемена, где Хути и севернојеменска војска редовно погађају постројења у Арабји са летелицама ултра малих брзина.

Наводну „мрљу“ на ефикасност система бацио је Израел који је у масовном ракетном нападу успео да ухвати два система „Панцир“ у моменту неактивности и то представио као медијски спектакл. Овакве тврдње оповргло је више стручњака који су разбили израелску пропаганду. Случајеви када су два система погођена у два одвојена огромна напада израелске авијације нису били активни и испуцали су све ракете. Дакле Израелу је било потребно да са дистанце дејствује са преко 60 ракета да би успели да обезбеде продор једног „спајка“ лансираног са Голана који је погодио систем у фази пуњења. Такав начин деловања није примењив у ваздушној кампањи која би подразумевала регионални рат. И приликом одбијања бројних напада Израела са дистанце „Панцир“ је показао изузетну ефикасност оборивши велики број израелских крстарећих и антирадарских ракета.

Очигледно је да систем „Панцир С1“ чека светла будућност и да је постао руски извозни бренд који непрекидно доживљава нове модернизације и представља један од система чијих се испорука Америка страшно боји, јер учествује у стварају А2/АД зона које затварају приступ америчкој авијацији а тиме и спречавају америчку директну интервенцију чија је ваздушна премоћ предуслов.

Прочитајте још:


Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“