Уопште узевши, називати тло вечно смрзнутим није баш исправно с научне тачке гледишта. Термин вечно смрзнута земља појавио се двадесетих година прошлог века, а већ педесетих научници су заузели став да у природи нема ничег вечног, и почели да употребљавају израз вишегодишњи лед, рекао је хидролог из Института за проучавање пермафроста у Јакутску Никита Тананајев. Пермафрост је дефинисан једноставно, као смрзнута земља која се не топи две и више година. Заправо, њен горњи слој помало се топи лети, када се и појављује занимљив пејзаж.
Те фотографије направљене су у околини села Сирдах у Јакутији. „Летњи“ пермафрост изгледа као растопљена чоколада, која отиче право у језеро.
Таква појава у Јакутији није необична. Температура уме да буде и до тридесет степени, када се пермафрост отапа два-три метра у дубину. Зими ће се, ионако, поново смрзнути.
Постоје и подручја у којима се под земљом налази чисти лед, каже Тананајев. „Та места одозго изгледају попут мреже. Хиљадама година земља се зими замрзавала, смањивала волумен и пуцала, док се лети пунила водом, лагано продирући у земљу у виду уских ледених жила, десетине метара у дубину. Тако се формирају полигоналне тундре“. Полигони нису великих димензија, до 40 метара и има их много у Јакутији, на Тајмиру и Чукотки.
Нису само полигони чисти лед. Постоје и наслаге леда, то нису ледене жиле, већ компактни зидови леда на обали.
Летњи лед изгледа још фантастичније на површини земље, најпознатија такав ледник Булуус налази се сто километара од Јакутска. Пробајте да замислите: температура плус тридесет степени, сунце јако сија, а ви се налазите у правом царству леда.
Ова природна појава најчешће се среће на планинама, где подземне воде које до површине стижу покотинама, зими формирају лед на рекама који се практично не топи. Највећи такав масив леда на свету „Большая Момская наледь“ налази се у Јакутији. То је ледено поље преко сто квадратних километара површине, 26 километара дуж корита реке Моме, десне притоке Индигирке. Дебљина леда је негде од пет до шест метара (неки извори наводе и осам метара), док по површини тече вода, правећи мања корита. Вода чини да лед буде интензивно плаве боје. Лети се топи, али се већ идуће зиме ствара нови. А таквих ледених масива у Јакутији има заиста много, зими се у њима редовно заледи преко 50 кубних километара воде.
Иначе, резерве свеже воде и даље се праве од речног леда, јер је копање бунара у вечно смрзнутом тлу, искрено речено, сумњива замисао.
Истина, био је један ентузијаста који је ипак то покушао. Почетком 19. века руководилац Руско-америчке компаније, трговац Фјодор Шергин одлучио је да дође до воде испод слоја смрзнутог тла. На крају се стало на 116 метара, а да воду заправо није нађена, па је тако Шергинов шахт почео је да се користи у научне сврхе. Данас се уз употребу специјалних сензора ту проучава промена температуре на разним дубинама смрзнутог земљишта.
Локално становништво се све у свему одавно навикло да хладноћу користи за своје потребе. У Јакутији се рецимо, посебно у приватним кућама, копају подруми-хладњаче у којима је температура испод нуле и храна се може чувати током целе године. Истина, да би се ископао такав подрум потребно је нешто више времена него на југу, будући да је поред лопате неопходна и ватра. Односно мора се запалити ватра како би се земља раскравила, а копање наставило.
На Јамалу, у селу Нови Порт налази се највећи на свету такав природни замрзивач. Педесетих година прошлог века под земљом је прокопано око 200 пећина, међусобно повезаних пролазима за чување рибе. Температура се природним путем одржава у распону од минус 12 до минус 15.
Узгред буди речено, у сваком региону у пермафросту постоји специфичан мирис. Када уђете у подземни тунел Института за проучавање пермафроста у Јакутску осетићете врло јак мирис органске материје која је била у тлу, а сада је почела да се топи и распада, каже Тананајев. А рецимо у тунелу Музеја вечно смрзнутог тла у Игарку у Краснојарском крају нема специфичног мириса, једино се осећа мирис сирове земље јер је тамо потпуно другачије земљиште.
Истина, научници примећују да последњих година у многим регионима у свету топи све већи слој трајно смрзнуте земље. Засада не губимо тако много пермафроста годишње, оријентационо десет центиметара за 20 година (и то не свуда, већ само у неким рејонима Нориљска или на југу Забајкаља), а у Јакутији вечно смрзнуто тло повлачи се на стотине метара у дубину, чак и до 1,5 километара, каже Тананајев. Али какве могу бити последице?
Ако узмете паковање младог грашка и ставите га у замрзивач, оно ће тамо стајати и изгледати исто и после десет и после хиљаду година, каже Тананајев. Трајно смрзнуто тло је исти такав замрзивач у коме се уместо грашка налази гомила траве, лишћа и тресета. Сва те органске материје краве се и распадају на микроорганизме који испуштају метан, а под дејством других процеса још и СО2, два главна гаса са ефектом стаклене баште.
И што се пармафрост више крави и што је температура виша, све се интензивније топи. Затворен круг, каже хидролог. И на крају годишња темпертура се мало помало повећава.
Он се сећа зиме пре десет година у Јакутску, када су мразеви од минус шездесет степени трајали недељу дана. У последње време темпертура се спушта до 35-45 степени испод нуле. Делимично за то је крива урбанизација, без обзира на то што су све грађевине у северним градовима постављене на стубовима, топлотне емисије из стамбених зграда ипак на неки начин загревају ваздух. Земља се топи и од цурења топле воде, због тога се куће слежу, а на фасадама се могу видети пукотине, пре свега око отвора за прозоре. На крају се догађа да куће губе термоизолацију (на северу је то врло важно), а темељи носећу функцију. „У Нориљску је својевремено због таквог цурења порушена цела улица Лауреата“, каже Тананајев.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
