Опште је познато да САД поседују одличне борбене летелице, као и наоружање са којим се оне опремају. Међутим, у последње време руска војна индустрија је избацила неколико типова вођених ракета које по својим техничким карактеристикама немају адекватну конкуренцију у свету. Међутим, ту нешто не штима јер се америчко вођено оружје и даље знатно боље продаје на међународном тржишту од руске конкуренције, пише кинески лист Sina.
Нема никакве сумње да на овом плану Русија уопште не заостаје за САД. Објављене техничко-тактичке карактеристике њени ракета не само да нису ништа слабије од најбољих америчких пројектила, него су и боље. Без обзира на то, Русија је већ дуже време инфериорна у односу на САД када је у питању обим укупне продаје ових ракета и броја активних купаца. И у последњих неколико година, ситуација се у глобалу није значајно изменила. Овде треба обратити посебно пажњу на основно наоружање америчког ударног хеликоптера „Апач“ и његову ракету AGM-114 „Hellfire“ и руски ударни хеликопер Ми-28Н и његову вођену ракету класе ваздух-земља „Вихор“1.
AGM-114 „Hellfire“ је уопште прва хеликоптерска вођена ракета која се наводила помоћу ласерског снопа. Када је средином 80-их година прошлог века у наоружање усвојен ударни хеликопер „Апач“, ове ракете су у великом броју ушле у бојеви арсенал ове летелице укључујући ту и хеликоптере типа АН-1 „Кобра“ као и вишенаменски хеликоптер „Црни јастреб“ (UH-60 Black Hawk) –преноси интернет портал inosmi.ru.
Максимални домет ракете AGM-114 „Hellfire“ је око 8,000 метара. У овом моменту постоје две варијанте ове ракете. Као што смо рекли њена базична варијанта је опремљена бојевом главом са полуактивним ласерским навођењем, док њена унапређена варијанта (ракета друге генерације GM-114L Longbow Hellfire ) поседује бојеву главу са комбинованим системом навођења који се састоји од активне радарске главе која ради у милиметарском дијапазону у комбинацији са инфрацрвеним сензором. Ипак, у пракси се далеко више користе базичне ракете AGM-114 „Hellfire“.
Руска противтенковска ракета коју користе хеликоптери Ми-28Н се такође производи у две генерације. Прву генерацију представља ракета „Вихор“ која се на циљ наводи помоћу ласерског снопа, дакле на сличан начин као што је то случај са америчком ракетом „Hellfire“. Недавно је завршено тестирање напредног система навођења која укључује самонавођену радарску бојеву главу која ради у милиметарском дијапазону. Ова комбинација ће бити намењена другој генерацији ових ракета. Према званичним подацима руског војно-индустријског комплекса, „Вихор“ ће имати већи домет у односу на америчку ракету „Hellfire“. Руска ракета ће моћи да погоди свој циљ на даљинама и до 10,000 метара, што је за лепих 2,000м више од америчког аналога.
Драстична разлика између ове две ракете се највише огледа у њиховим брзинама. Руска ракета „Вихор“ ка циљу лети суперсоничном брзином која достиже чак 610 м/сек, за разлику од „Hellfire“ која може да оствари максимум 391,7 м/сек.
Русија је на разним сајмовима више пута демонстрирала своју ракету, међутим она се за сада није прославила када је у питању њена продаја. У чему је онда проблем? Посебно ако се зна, да се ракета наводи помоћу ласрског снопа који је итекако доказан у пракси.
Разлог за лошу продају ове изузетно моћне ракете када су у питању њене техничке карактеристике, је у застарелом систему ласерског навођења. Овај тип навођења захтева да ударни хеликопер усмери свој ласерски сноп на циљ, и држи га на њему све док га ракета не погоди. Главна предност ове технологије се заснива на једностваности употребе и њеној ниској цени. Међутим основни недостатак који је неприхватљив у модерном оружаном сукобу јесте да ваздушној платформи треба доста времена да на захваћени циљ усмери ласерски сноп, који непријатељ може доста лако да детектује. На то треба још додати и време које хеликоптер мора провести у откривеном положају што ствара повољне услове да непријатељ изведе контарудар помоћу доста широке палете ефикасних и доступних противваздухопловних система који се данас могу наћи на тржишту широм света.
Полуактивно ласерско навођење које примењује ракете „Hellfire“ такође захтева употребу ласерског снопа који се налази на летелици или земаљској станици навођења. Међутим, Американци су осмислили скупо али ефикасно решење овог проблема тако што су на ракету интегрисали инерцијални систем навођења, захваљујући којем она може да прелети одређено растојање по задатој трајекторији, укључујући и њено лансирање из заседних места који немају визуелни контакт са циљем. На финалном стадијуму лета ракете, хеликоптер излеће из заклона и брзо ласерским снопом захвата свој циљ, не дозвољавајући противнику да одреагује.
На овај начин оправдава се висока цена америчке ракете по јединици, јер се знатно повећава степен борбеног преживљавања летелице и саме њене посаде, а противнику оставља изузетно мало времена да одреагује, тачније да се заштити. Са протоком времена, Американци су усавршили технологију навођења на својим ракетама, тако да најсавременије варијанте ракета „Hellfire“ поседују самонавођене инфрацрвене бојеве главе које још више унапређују тактику употребе ударних хеликоптера, посебно када је у питању што мање излагање непријатељској ватри, затим тајновитост напада и сл.
1У оригиналу ради се о ракету АТ-16 (класификација НАТО) или „Вихор“ (домаћа класификација). Међутим, у пракси је на хеликоптере Ми-28 постављена ракета „Атака“ (НАТО АТ-9)