У први мах СССР је имао предност захваљујући својим ловцима МиГ-15 и МиГ-17, који су показали ваздушну надмоћност у односу на америчког ловца F-86 Sabre у Корејском рату. После завршетка рата САД су знатно увећале своје финансијске издатке када је у питању ратно ваздухопловство, а крајњи резултат је био усвајање једног од најбољих ловаца треће генерације на свету који је носио ознаку F-4 Phantom. СССР се нарочито после смрти Стаљина, није превише занимао за даљи развој свог ваздухопловства концентришући напоре своје војне индустрије на развој и производњу ракета и нуклеарног оружја. У том времену је примећен извесан технолошки дефицит совјетског ратног ваздухопловства у односу на Американце. У наредном периоду, долази до развоја летелица четврте генерације, док су на крају Хладног рата започети пројекти развоја ловца пете генерације.
Интернет портал Military Watch Magazine је тим поводом саставио списак најбољих ловаца из добра Хладног рата. У њега су ушла два америчка и три совјетска авиона.
F-14D Super Tomcat
U.S. Navy photo
Ова модификација базичног ловца F-14 представља последњи ловачки авион Хладног рата, који је у наоружање ушао свега неколико месеци пре распада СССР-а. Непоуздане и генерално слабе моторе Pratt & Whitney TF-30 су заменили јачи GE F110-400. Ово није само довело до знатног увећања потиска који је стварала летелица, него и до повећања његове поузданости приликом експлоатације која је била основни проблем код старих мотора. Авио је добио „стаклену кабину“, нову авионику, обновљен је систем за радио-електронску борбу а уграђен је и веома снажан радар. Такође, авион је опремљен и инфрацрвеним системом за претрагу и праћење, што му је омогућавало да дејствује са искљученим радаром-преноси интеренет портал РГ.
F-14D је био ловац тешке категорије. У његов арсенал су улазиле ракете класе „ваздух-ваздух“ великог домета које су носиле ознаку AIM-54 Phoenix. Ове ракете су могле да развију изузетно велику суперсоничну брзину лета (4,680 км/ч), баш као и руски аналог Р-33, приликом чега су функционисале у режиму рада „испали и заборави“.
Без обзира на ограничени плафон лета који је износи 16,000 метара, као и на високе захтеве када је у питању техничко одржавање летелице, F-14D је био један од најбољих ловачких авиона из времена Хладног рата. Он је у себи обједињавао функцију ловца и пресретача са високим маневарским карактеристикама, одличном ситуационом свесности, великом брзином и долетом, и наравно снажним наоружањем.
МиГ-31
Представља први совјетски млазни авион четврте генерације. Он је пре свега био пројектован као специјални суперсонични пресретач који се креће на великим висинама и који може да оствари респектабилан борбени радијус. Један од његових највећих адута је интеграција, за то време, изузетно снажног радара који је носио ознаку „Заслон“. Он је у том моменту био бољи од свих западних аналога када је у питању даљина детекције и захвата циља. МиГ-31 је могао да се попне на висину од 21,500 метара, што је омогућавало његовом наоружању да оствари знатно веће вредности кинетичке енергије, што је у целини повећавало убојну моћ.
Овај авион није имао равноправног противника када је у питању висина лета и даљина уништења ваздушних циљева кија је достизала 120км када су у употреби биле основне ракете Р-33, па све до 300км колико је могла да добаци њена модификација Р-33Е. Такође, овај авион је могао да носи и ракете средњег домета Р-40 које су се одликовале са још снажнијом бојевом главом и изузетно високим летно-техничким карактеристикама. Наиме, оне су на максималном домету од 36км могле да достигну практично хиперзвучну границу брзине која износи 5 маха.
Су-27
Експлоатација овог авиона је почела 1985.године. Он је био направљен као одговор на појаву америчког ловца F-15C који је у том моменту имао озбиљну предност у односу на совјетске ловце МиГ-21 и МиГ-23 који су спадали у летелице треће генерације.
„Фланкер“ како су га назвали у НАТО, је први совјетски ловачки авион четврте генерације. Његова основна намена је била остваривање превласти у ваздуху. Велика носивост, употреба нових ракета класе „ваздух-ваздух“ Р-27 и снажан импулсно-доплерски радар Н001 (у каснијим модификацијама овај авион је добио још савршеније ракете и радар), створили су од овог авиона веома опасног противника за противничку авијацију.
По питању маневарбилности Су-27 једноставно није имао премца. Ово му је давало озбиљну предност у блиском ваздушном боју dogfight, а био је опасан и у борби на већим даљинама где се непријатељ визуелно не види, захваљујући снажном радару и ракетама средњег домета.
Велики долет, високе вредности максималне брзине и респектабилан плафон лета су овог ловца учинили идеалним средством за продор кроз непријатељску ПВО и остваривање превласти у његовом ваздушном простору. Ово је омогућило да Су-27 постане идеална допуна за тактичке фронтовске бомбардере Су-24.
Даља еволуција овог авиона кроз његове бројне модификације је приморало САД да убрза свој програм развоја ловца пете генерације, да би се ефикасно могли супротставити све савршенијем „фланкеру“. На истом фону су за постојеће ловце F-15C развијене нове ракете класе „ваздух-ваздух“ AIM-120 AMRAAM.
Усавршена верзија двоседа Су-27 (ознака Су-30) се појавила непосредно после завршетка Хладног рата. Овај авион је добио моторе са управљивим векторима потиска, што је у комбинацији са аеродинамички изванредно решеним трупом авиона довело до стварање кованице која се зове суперманеварбилност, додатно повећало носивост убојног терета и увећало његов долет.
F-15C Eagle
Wikipedia
F-15C Eagle је ушао у серијску производњу још 1978.године, свега две године након почетка експлоатације базичног ловца F-15А. Нова модификација је значајно унапредила могућности свог претходника. Летелица је конструисана на основу ратног искуства из Вијетнама. „Eagle“ је направљен да замени у то време најбоље америчке ловце треће генерације F-4E Phantom. У односу на свог претходника F-15C Eagle је имао знатно боље маневарске карактеристике, снажнији радар, већи долет и већу носивост убојног терета. Са оваквим техничко-тактичким карактеристикама нови амерички ловац је био супериорнији од совјетских ловаца друге и треће генерације. Он је представљавао својеврсни одговор на појаву ловца-пресретача МиГ-25.
За разлику од ловца F-14 Tomcat, овај авион није у свом наоружању имао ракете великог домета. Његово основно наоружање је била ракета средњег домета AIM-7 Sparrow, које су застареле у годинама пред сам завршетак Хладног рата.
Овај авион је током претходних деценија стално побољшаван. Он представља један од најбољих западних авиона четврте генерације. Претпоставка је да ће ови авиони у блиском временском периоду добити нову далекометну ракету класе „ваздух-ваздух“ која ће носити ознаку AIM-260.
МиГ-25
МиГ-25 је направљен као ловац-пресретач треће генерације, али се пре свега захваљујући својим изузетним летно-техничким перформансама могао поредити и са наредном генерацијом авиона. Он представља један од најбржих борбених авиона који су икада направљени. Такође, он је имао способност да се бори на изузетно великим висинама. Иначе овај авион је постигао и светски рекорд у висини када су у питању ловачки авиони, који износи 37,650 метара.
Постоје подаци да су ови авиони током Хладног рата успели да униште неколико западних ловаца треће и четврте генерације. Ово су учиниле ирачке и сиријске посаде које су у свом наоружању имале авионе МиГ-25 употребом ракета Р-40. Совјетски пилоти који су управљали овим авионима више пута су без икаквих последица извршили прелет Синајског полуострва, које је у то време контролисао Израел. Опште је познато да је израелска армија у свом наоружању, тада као и сада, имала најбоље западне ловце и системе ПВО. У целини гледано МиГ-25 је био изузетно опасан авион по противничке летелице, укључујући и савремене модификације ловаца F-14 и F-15.
Бројни аутори сматрају да би 25-ица, уколико би којим случајем била осавремењена снажнијим радаром, новом авиоником и наоружањем, и данас представљала респектабилну борбену машину.