Када су својевремено Американци успели да овладају овом технологијом, у први мах се помислило да им више нико неће моћи стати на пут. To сe посебно односило на контекст превласти у ваздушном простору. Међутим, у овом часу, истом технологијом су овладале и државе попут Русије и Кине. Амерички авиони нису више тако невидљиви и све више „сијају“ на радарским екранима. Сама идеја која је настала у САД мора се некако одбранити од компромитације. За све ове деценије је потрошен незамислив новац за развој и производњу летелица са „стелтним“ карактеристикама. Имиџ ваздушне „суперсиле“ се по сваку цену мора очувати. Један од начина је рекламирање до бесвести најновијег производа америчке војне индустрије – „невидљивог“ ловца пете генерације F-35. Међутим, развојем бистатичког радара “Струна-1” то више није тако.
Технологија невидљивости тј. стелтности (од енгл. речи stealth што знали невидљив) заснива се на максималном смањивању радарске рефлективности летелице, преко које је детектују напријатељски радари- преноси српски интернет портал Бог-рата.
Сама концепција производње „невидљивих“ борбених авиона које су развиле САД, намењена је достизању апсолутне превласти у ваздуху. То укључује и операције прикривеног продора на непријатељску територију у циљу наношења изненадних удара. Просто говорећи, на радарском екрану овакав објекат изгледа далеко мањи него што он то заиста јесте. Авион, беспилотна летелица или ракета, која је направљена по технологији смањене видљивости, или се уопште не види на екрану оператера који управља радаром, или је његов одраз бити толико мали, да ће га систем аутоматски одбацити као небитан (рецимо има радарску рефлексију еквивалента голуба).
Још у марту 2019. године интернет портал „Свободная пресса“ је цитирала начелника штаба америчког ратног ваздухопловста генерала Дејвида Голдфајна. Он је тада изнео главни принцип доктрине деловања РВ САД на туђој територији. Према речима генерала, пилоти ће у највећој тајности продирати кроз брешу у одбрани противника „као кроз рупе који се налазе на швајцарском сиру“. На овом плану ће „доминантну“ улогу имати насавременији амерички борбени авион F-35. „Уколико руска или кинеска армија, или било који други непријатељ на овом свету икада примети F-35 у свом вадушном простору, то ће означавати реченицу да смо „ми овде“. Дакле не „ја сам овде“, јер потенцијално детектовани авион никада неће самостално оперисати. „Он ће бити део обједињених ваздухопловних снага за продор“ – категоричан је генерал. На овај начин генерал САД је довео у сумњу способности система противваздухоплоне одбране која штити Руску Федерацију.
Узгред треба нагласити једну изузетно важну чињеницу, која баца сенку на ауторитет овог америчког генерала. Наиме, у мају 1999.године његов F-16 су захватили српски „ракеташи“ и оборили га изнад СРЈ током Агресије НАТО.
И наравно, одмах су се појавиле аргументоване критике које су депласирале маштовите конструкције генерала Голдфајна. Интернет портал The National Interest је тим поводом публиковао текст који у најмању руку оспорава интерпратације америчког генерала. Они су у свом тексту навели да руска армија поседује респектабилна средства који могу да детектују и униште „невидљиве“ ловце F-22 и F-35. Један од најопаснијих радарских система који је развила руска војна индустрија јесте бистатички радар „Струна-1“. Овај радар има и своју експортну верзију, а његова ознака је „Баријер-Е“.
Амерички интернет портал The National Interest је више пута писао о предностима ове радарске станице. Она је развијена још 1999 године. Радар “Струна-1” се у овом моменту налази се у борбеном дежурству заштите ваздушног простора изнад града Москва.
Што се тиче предности радарске станица „Струна-1“ то је пре свега њена бистатичка радарска антена. Ово значи да су код ње предајни и пријемни елементи међусобно раздвојени и распоређени на различитим локацијама. Код стандардних радарских станица, све се налази на једном месту. Међутим, обични радар је ограничен спецификом простирања електромагнетних таласа. Уколико се захваћени ваздушни циљ удаљава од извора емитовања електромагнетних таласа (радарска антена), он константно слаби услед закона обрнутог квадрата. Последице овог закона су такве да је пријемни сигнал четири пута мањи од оног који се излучује-емитује.
„Стелт“ технологија фукционише на начин да летелица још више пригушује повратни сигнал, тако што га распршује и упија помоћу специјалних апсорбујућих материјала са којим је пресвучен труп авиона.
Амерички аутори су закључили, да је на радару „Струна-1“ овај проблем решен на начин тако што су раздвојени пријемник и предајник, и постављени на одређеном растојању.
Ови елементи бистатичког радара „Струна-1“ су постављени на камионским платформама, на посебним носачима који могу да их подигну на висину и до 25 метара. На овај начин се достиже позиција који је идеална за скенирање малих висина, које су веома проблематичне за велики број конвенционалних радара.
Слободан Ђукић
Уобичајен размак између ова два елемента приликом осматрања ваздушног простора, је до 50 км ваздушне линије. У саставу целог комплекса се може наћи на десетине оваквих примо-предајничких елемената,. Они заједно са осталим радарским станицама стварају непробојни фронт радарског поља дужине и до 500 километара. Све податке које региструје мрежа ових станица, сливају се до командног пункта путем заштићене везе. Она може да обрађује до 50 различитих циљева (по пет од сваког индивидуалног примо-предајног пункта). Последица свега овога је да пријемник прима далеко снажнији рефлектујући сигнал у односу на обичан радар.
Руски извори преносе, да радари који ради на овим принципима за чак три пута повећавају ефективну површину расејавања електромагнетних таласа који се одбијају од захваћеног циља. Радар овог типа игнорише материјале на оплати авиона који распршују електромагнетне таласе. Ово обезбеђује детекцију не само невидљивих авиона, него и других ваздушни циљева. То могу бити крстареће ракете, летећи змајеви, ваздушне сонде.
Упркос овим техничко-тактичким карактеристикама које су заиста респектабилне када је у питању „лов“ на авионе са малом радарском рефлексијом, „Струна-1“ није једини адут у руском систему противваздхупловне одбране. За детекцију „невидљивих“ авиона се користе и други радари. Руски радари типа „Струна-1“ се због својих специфичних зона покривања, које су нешто мање од уобичајених, више користе као „заседни“ радари. Да би радарски систем у потпуности био покривен када је у питању ваздушни простор, неопходна је употреба и других радара. То се пре свега односи на радаре који имају велики радијус покривања. На пример захоризонтални типови радара попут модела „Контејнер“ „Телец“, „Волна“ , који раде на принципу дифракције.
Принцип рада захоризонталног радара који је примењен на комплексу „Контејнер“ се заснива на способности јоносфере Земље да одбија електромагнетне таласе, који су ка њој усмерени под одређеним углом.
Резултат овог ефекта је такав, да се усмерени електромагнетни таласи рефлектују ка земљи, далеко преко хоризонта, и истим тим путем враћају назад до радарске станице. Овакав начин емитовања електромагнетних таласа дециметарске дужине омогућава откривање ваздушних објеката на изузетно великим даљинама, које могу да достигну и неколико хиљада километара.
Руска Ваздушно-космичка војска (ВКС) активно употребљава нове мобилне далекометне радарске комплексе „Небо-М“. Пре свега „Небо-М“ је намењен осматрању вазушног простора на средњим и великим висинама. Према својим техничко-тактичким параметрима, спада у најбоље системе таквог типа у свету. Систем се одликује високим степеном отпорности на сваки облик противелектронског дејства непријатеља, као и максималном аутоматизацијом свих процеса. Радарске антене које се налазе у склопу система могу да региструју готово 200 аеродинамичких и до 20 балистичких објеката, који лете брзинама и до 18,000 км/ч.
Ефективна зона покривања ваздушног простора када је у питању максимални домет је до 400 км. Радарски систем „Небо-М“ је способан да покрије ваздушни простор површине од чак 1,15 милиона квадратних километара.
Како је пренела новинска агенција „Известија“, и главна команда Ваздушно-космичке војске, радарски систем великог домета „Небо-М“ пребачен ја на Крим почетком 2018.године. Овај систем је ушао у састав 31.дивизије противваздухопловне одбране. Сви елементи који чине радарски систем „Небо-М“ су стаљени у оперативну функцију надгледања ширег ваздушног простора око Крима.
Слободан Ђукић
У овом моменту радарске јединице које се налазе у саставу руске армије поседују око десетак ових система. То се не односи на варијанте радара „Небо-У“ и „Небо-СВУ“ који се налазе у наоружању Копнене војске. Њихове способности су различите по техничким карактеристикама. Углавном раде у центиметарском и милиметарском дијапазону. У варијанти ПВО радарски систем је нешто сложенији. Комплекснија је његова монтажа и демонтажа, али су зато укупне могућности знатно веће. Код верзије за јединице Копнене војске радарска антена је значајно упрошћена, за рачун повећане мобилности целог система. Међутим, заједничка карактеристика обе верзије радара је висок квалитет детекције циља и његова обраде у тродимензионалном спектру.
Са друге стране, руски ракетни ПВО системи С-400 „Тријумф“ имају своје сопствене радарске станице. Оне поседују изузетне техничко-тактичке могућности, јер могу да открију циљеве на даљинама и до 600км.
Систем се састоји од главног радара раног откривања 91Н6Е у допуни са радарским комплексом за откривање циљева на великим висинама 96Л6Е. Антена овог радара се може подићи у вис помоћу специјалног носача чиме се добија квалитет за далекометну детекцију вазушних циљева различите категорије не малим и средњим висинама.
Уколико се за детектовање и пресретање „невидиљих“ авиона употребљавају ловци Су-57, он у ту сврху користи микроталасни фотонски (квантни) радар. Ови типови радара су екстремно отпорни на електронско ометање које може да емитује непријатељ. Захваљујући томе, али и својим техничко-тактичким могућностима, он без неког већег напора може да детектује готово све летелице које су направљене по стелт технологији. Укључујући и фамозни F-35. Основна одлика овог радара је његова компактност, мала тежина и велики радијус покривања. Он на пример може да детектује и процесуира силуету захваћеног циља, у знатно већој резолуцији него код стандардних типова радара.