Како Русија и Америка рециклирају нуклеарне ракете и контролишу једна другу

Топољ М

Топољ М

Ана Сергејева/ZUMAPRESS.com/Global Look Press
И Руси и Американци помно прате једни друге, контролишу све промене у нуклеарном арсеналу и пажљиво броје нуклеарне бојеве главе.

Русија и САД до 2021. године не смеју имати више од 1.550 нуклеарних бојевих глава и 700 „носача“ нуклеарног оружја у складу са Споразумом СТАРТ 3 који је ступио на снагу 2011. године.

И једна и друга страна, међутим, непрекидно обнављају свој нуклеарни арсенал, што значи да морају уништавати отписано оружје како не би прекорачиле уговорени лимит. Русија је у протеклој 2018. години увела у експлоатацију интерконтиненталну балистичку ракету „Сармат“ која има домет 17.000 километара. Америка тек ради на програму модернизације и обнављања својих нуклеарних снага, тако да се засада мора задовољити ракетама које већ има.

На који начин стране рециклирају отписано оружје и контролишу једна другу?

Узајамне провере

Тимови експерата посећују базе где су размештена нуклеарна чудовишта и проверавају све објекте по сопственом избору.

Тестирање нове балистичке ракете „Сармат“.

„Комисија дође у војну базу, скине носни конус са интерконтиненталних ракета и погледа број нуклеарних пуњења унутар ракете. Једна ракета може да има највише 8 нуклеарних пуњења“, рекао је за Russia Beyond Алексеј Арбатов, директор Центра за међународну безбедност Института за светску економију и међународне односе.

Експерт је објаснио како се контролише број ракета на америчким подморницама, на пример на подморници Trident. Ратна морнарица САД сада има 14 подморница такве класе. Пре склапања споразума СТАРТ 3 на сваку од њих су постављене по 24 ракете, а свака ракета је имала по 8 нуклеарних пуњења (192 атомске бомбе на свакој подморници). После потписивања споразума о смањењу офанзивног наоружања Американци су са ракета ручно скинули нуклеарна пуњења тако да у свакој ракети остану по три.

„То се лако може проверити на лицу места. Комисија бира подморницу. Са ње се скида ракета и шаље се у објекат за ремонт. Тамо се са последњег степена ракете скида носни конус (при томе се бојеве главе прекривају навлаком, да се не види њихова конструкција) и инспектор броји нуклеарна пуњења у свакој ракети“, каже Арбатов.

Мало је другачија ситуација са нуклеарним бомбардерима. Један број тих бомбардера је и даље у арсеналу, али је преоријентисан да служи у ненуклеарне сврхе. У том циљу се са њих одсецају носачи великих и тешких крстарећих ракета. Скида се и опрема која је неопходна за чување и примену нуклеарног оружја. После свих тих процедура авион се са списка нуклеарног пребацује на списак ненуклеарног (конвенционалног) наоружања.

Бојеве главе са стратешког бомбардера се шаљу у складиште где свака страна поступа са њима како нађе за сходно. Нису прописане никакве процедуре везане за бојеве главе и нуклеарна пуњења.

Ликвидирају се само степенови ракета и лансери.

Техничари ратног ваздухопловства САД проверавају интерконтиненталну балистичку ракету у њеном силосу у ваздухопловној бази Вајтман, Мисури.

„Осам пута годишње Русија и Америка детаљно информишу једна другу о рециклирању нуклеарних ракета. Увек се наводи тачан датум скидања конкретне ракете, подручје њеног базирања и тачна путања до базе за рециклажу. Цео процес се прати из космоса помоћу сателита“, каже за портал Russia Beyond војни аналитичар агенције ТАСС Виктор Литовкин.

По његовим речима, сваки корак се бележи на фотографијама и видео-снимцима. Ти подаци су довољни да се тачно одреди који објекат је у питању и да се добије потпуна тактичко-техничка карактеристика ракете.

У фабрикама за рециклажу ракете се секу на делове и постављају се испред фабрике на увид. „Партнеру треба демонстрирати исечене делове ракете“.

Мало је сложенија ситуација са нуклеарним пуњењем које се скида са ракете пре њене ликвидације.

Како се уништава нуклеарно пуњење?

Један број бојевих глава и ракета се уништава на најпростији начин – лансирањем на полигону без нуклеарног пуњења.

Ако то из неког разлога није изводљиво (на пример, ако електроника и мотор више не раде) ракете се уништавају у специјалним погонима. Тамо се оне „тестеришу“ све док се не добију делови који се више не могу искористити за прављење нових ракета. Унутрашњи механизми се пресују, секу и шаљу у топионицу.

Тиме се завршава најједноставнији (релативно речено) део посла.

У финалној фази нуклеарно оружје се уништава методом закопавања или потапања, јер човечанство засада није смислило ефикаснији начин решавања овог проблема (у прављењу нуклеарних бојевих глава примењује се искоришћено нуклеарно гориво из реактора). Главни задатак је да се обезбеди заштита од радијације у свим фазама рада са овим материјалом. У ту сврху су Русија и САД направиле специјалне херметичке капсуле које онемогућавају контакт нуклеарног отпада са спољним светом.

Данас се сматра да је дно светског океана најбоље место за похрањивање нуклеарног оружја. У специјална подручја се шаљу дронови за складиштење контејнера на дну. Бира се подручје које је најбезбедније у сеизмолошком смислу, да у случају природне катаклизме не би дошло до дехерметизације капсула.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“