Сви смо чули за Павловљевог пса, али шта знамо о Павлову?

Getty Images
Иван Павлов је вероватно најпознатији руски научник, али за већину је остао у сенци својих чувених експеримената са псима. А ко је заправо био Павлов и због чега је упамћен у историји науке?

Човек у сенци пса

Када људи ван Русије спомену Павлова, најчешће на уму имају његове експерименте са псима, а готово никада његове паркове. Заправо, они најчешће и не помисле на човека, што је чудна судбина за научника чије име се налази у средњошколским уџбеницима широм света. Нигде се не спомиње језерце у којем је остарели истраживач пливао сваког јутра, нити сауна у руском стилу у коју је радо позивао госте, нити његов вољени бицикл који је купио у Шведској пре Лењинове револуције. Нити како је преживео револуцију, на крају крајева.

Професор Павлов у лабораторији. Лењинград, 1927.

Док нисам дошао у село Колтуши, нисам имао појма да су исте руке које су псима давале знак звоном одгајиле и воћњаке јабука, нити да су се младе шимпанзе ту некада бучно оглашавале између дрвећа и статуа научника као што су Декарт, Мендел или Сеченов. Ирина Актуганова, кустос нове сталне поставке музеја уметности и науке који се налази у подруму Павловљеве историјске лабораторије, објашњава да је велики научник лично ово место из запуштеног сеоцета, у којем је некада живела финска дијаспора, претворио у прво званично академско село у земљи.

Од  касног поласка у школу до Нобелове награде

Рођен 1849. године у тада још Руској Империји, Павлов је био најстарије од једанаесторо деце коју су подигли руски поп и његова жена. Због повреде у раном детињству кренуо је у школу тек са једанаест година. Упркос томе, показивао је изузетну интелигенцију и академски потенцијал. Већ са седам година самостално је читао, а када је прешао са студија теологије на психологију (при чему је морао да се пресели из Рјазања у Санкт Петербург), освајао је престижне награде још као студент.

Дом-музеј академичара Паврова у граду Рјазањ.

Али највеће признање је тек требало да стигне. Након што је известан период провео у Немачкој због доктората, вратио се у Санкт Петербург, где је 1891. добио позив да организује одељење за психологију на Институту за експерименталну медицину, које је временом претворио у светски центар за психолошка истраживања. Сваке године од 1901. био је номинован за Нобелову награду, све док је 1904. није добио, и то не за своје експерименте са псима, већ за „рад на психологији пробаве, којим је трансформисано и увећано познавање суштинских аспеката ове теме”.

Међутим, то му је и омогућило да касније изведе своје чувене експерименте.

Експеримент

„Условни рефлекси” по којима је Павлов постао познат показују како сваки организам са довољно развијеним нервним системом може развити специјалне рефлексе као одговор на стимулусе из околине.

Како би то доказао, Павлов је направио звучно изоловане просторије у које је сместио псе. Ту су им једина стимулација били храна и звук звона. Звоно се чуло сваки пут пре него што би пси добили месо, па су животиње научиле да повезују звоно са храњењем. Павлов је притом могао да измери количину пљувачке коју пси луче, доказујући да њихове жлезде производе пљувачку на звук звона, а не на призор или мирис меса. Ово откриће је учинило да се његово име прослави.

Прво научно село у Русији

Павлов у селу Колтуши

Мада је Павлов отворено критиковао совјетску идеологију, његов рад му је обезбедио поштовање лично Владимира Лењина. Павлов је Лењину написао писмо у којем је рекао: „дајте ми место где ћу моћи у миру да радим или ћу емигрирати”. План је успео и научник је добио око милион рубаља да пресели своју лабораторију. Он је изабрао село Колтуши. Ту је подигао комплекс објеката за експерименталну медицину, а око њега створио прво руско научно село.

Након што је 1936. године Павлов умро од запаљења плућа, држава је наставила да подржава село све до перестројке 80-их година. Тада је већа пажња посвећена друштвеним наукама, које су у претходном периоду биле под различитим притисцима. Новац који је раније улаган у егзактне науке је преусмерен.

Споменик Павлову и псу у селу Колтуши

Међутим, музеј и даље постоји и говори, између осталог, и о томе како је Павлов провео последње године живота. Ове грађевине, као и његови познати пси, представљају баштину која неће брзо бити заборављена. Остаје сећање на изузетног научника који је променио идеје о нашем понашању, о нашим жељама и другим тајнама људског постојања.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“