Парк из доба Јуре и враћање човечанству диносауруса, још увек је, у сваком случају, далеко, али замисао да се реконструише ДНК мамута већ не изгледа толико сулудо.
У доба плеистоцена (пре 11,7 хиљада година до 2,6 милиона година) читава Северна полулопта планете Земље била је прекривена степама у којима су обитавали милиони мамута, бизона, коња, јелена, вукова, тигрова и других животиња. Међутим, са сеобом људи пре десет до дванаест хиљада година популација фауне била је подривена што је довело до деградације пашњака у шуме и тундре. У овом тренутку на Арктику животиња је у најмању руку стоструко мање, него у позном плеистоцену, тврде научници.
Зашто је то данас важно? Руски еколог Сергеј Зимов сматра да оживљавање екосистема „мамутових степа“ може допринети заустављању глобалног отопљавања.
„Данас главна опасност прети од глобалног загревања. У Сибиру је почео да се топи пермафрост. У вечно смрзнутом тлу налази се трилион тона угљеника, а ако дође до оксидације помоћу микроба у атмосферу би могло да буде испуштено 3,4 трилиона тона угљен-диоксида“, рекао је он.
Сергеj Зимов
APКако је истакао, температура вечито смрзнутог тла (замрзнути слој земљине коре) већ је око пет степени виша од просечне температуре ваздуха, што је повезано са формирањем зими дебелог снежног покривача, који покрива тло и спречава дубоко смрзавање.
Тај ефекат може се избећи у екосистемима пашњака, у којима животиње зими газе снег у потрази за храном. Притом снег губи своје термоизолационе карактеристике, и тло се зими далеко јаче смрзава. На тај начин се пермафрост штити од топљења. „На пашњацима, захваљујући снегу који су животиње угазиле, температура пермафроста се смањује за четири степена“, наглашава Зимов.
Зимов већ двадесет година не само да алармира, говорећи о претњи човечанству, већ тестира своју теорију у пракси, у пројекту Плеистоценског парка на североистоку Јакутије, 150 километара јужно од обале Северног леденог океана.
Зимов је парк званично основао 1996. године и у почетку га развијао сам, фактички без било каквих материјалних улагања. Тек у последњих неколико година парк је почео активно да се развија, а активисти су довели много нових животиња захваљујући краудфандингу.
„У мају и јуну прошле године купили смо у Данској и друмским транспортом превезли дванаест америчких степских бизона. Њихова адаптација се одвија прилично добро, а арктички мразеви не плаше животиње“, каже Зимовљев син Никита, директор парка. У плеистоцену бизони су живели на територији Сибира и селили се у Америку природним мостом који је тада постојао.
Парк се налази на 14,400 хектара земљишта. Од тога је 2.000 ограђено и подељено на засебне парцеле од по 50-200 хектара, на којима се одвија контролисана испаша животиња с обзиром на састав тла. Овде обитава око 150 представника плеистоценске фауне, северни јелени, јакутски коњи, лосови, бизони, јаки, калмичке краве и овце.
Како Никита истиче, сврха парка је да створи одржив високопродуктивни екосистем пашњака на Арктику у мери у којој он може да утиче на глобалну климу. У сваком случају још увек смо далеко од тог циља. „У овом тренутку правимо селекцију врста како животиња, тако и биљака, и покушавамо да створимо одрживе популације животиња на ограниченом простору“, рекао је он.
И без обзира на то што еколошка ситуација у Јакутији заправо није лоша (рецимо нема индустријских комбината), по речима запослених, активност животиња доводи до промене локалног биљног света, а земљиште постаје плодније. То са своје стране акумулира угљеник у земљишту и повећава његову способност да рефлектује сунчеве зраке. Трава је светлија од жбуња и листопадне шуме, а светлије површине рефлектују велики део сунчеве енергије натраг у космос, одржавајући на тај начин ниже температуре на површини.
У читавом спектру задатака који стоје пред запосленима у парку засад највећи ефекат има прича о парку, која подразумева и страну штампу (текстови су објављивани у публикацијама као што су the Atlantic, Science, и Nature). Проблем је само што се ретко ко уместо моралне подршке одлучи на стварну помоћ. „То је генерално проблем човечанства”, каже директор парка. „Да, глобално загревање је проблем, али у овом тренутку више ме брину моји лични насушни свакодневни проблеми, и своја средства трошићу на њихово решавање.“
Када је реч о локалној администрацији и јавности, они нису претерано заинтересовани. „У бити тема глобалног загревања није оно што је у фокусу и највише тангира људе. Када је напољу минус педесет степени, и људима говоре да ће доћи до глобалног отопљавања, они се по правилу радују и трљају руке у ишчекивању”, каже Никита.
По његовим речима, плеистоценски парк у Јакутији практично је једини пројекат те врсте према спектру постављених задатака. Мада у иностранству такође постоје национални паркови који настоје да створе високопродуктивне екосистеме као што је рецимо Oostvaardersplassen у Холандији.
„Они су се, по мом мишљењу, највише приближили стварању високпродуктивног екосистема пашњака ван граница Африке. Међутим, њихов проблем је што не могу да доведу грабљивце, и регулишу број биљоједа. Због тога је сваке године од глади страдао део популације. Пре неколико година био је мањак хране или је дошло до наглог повећања популације и у пролеће је половина животиња угинула што је довело до оштре негативне реакције јавности. Руководиоцу је прећено смрћу. Међутим, само пусти грабљивце и готово, пројекат је успешан“, каже Никита Зимов.
Он такође наглашава да екосистеми пашњака на Арктику највећи утицај имају на климу, међутим, и на другим местима оживљавање дивље природе такође је врло важно, чак и када није уско везано са климом. „Код нас у свету само малобројни схватају шта су то прави дивљи екосистеми. И дивљим екосистемима сматрају оно што се појавило искључиво под утицајем човека још пре десет хиљада година.“
MAMMOTH from Grant Slater on Vimeo.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
