Како су настајали и како су се примењивали први совјетски радари

Званични почетак рада СССР-у овој области може се сматрати 1933. година када је био постигнут договор за истраживачки рад о радиолоцирању авиона између ГАУ и Централне радиолабораторије Лењинграда.  Трећег јануара 1934. у луци у Лењинграду изведен је први експеримент у коме је први пут у Совјетском Савезу био откривен авион у лету одбијеним од њега радио таласима. У експерименту се користио предајник непрекидног зрачења снаге 0,2 W и дужине таласа од 0,5 метара са пријемником који је користио параболну антену распона 2 метра. И у другим државама у истом периоду дошло се до сличних технолошких пробоја, СССР није заостајао за светом на том пољу.

Паралелно са овим испитивањима вршена су испитивања од стране Физичко-техничког факултета у Лењинграду. У близини Лењинграда створен је полигон за испитивање. Под руководством главног инжењера М.Д. Гуревича спровођени су опити са импулсним радиолоцирањем. Приликом експеримената Гуревича регистровано је одбијање сигнала од локалних објеката, но нису успели да региструју авион, због чега су експерименти привремено обустављени. На предлог П.К. Ошепкова импулсни радиолокациони систем «Модел 2» ушао је у експерименталну фазу, но такође није успео да региструје летећи апарат.

Лењинградски физички факултет је успео први да направи пробој на том пољу. Године 1936. Институт је добио задатак да направи апаратуру откривања авиона методом импулса. Прва полигонска испитивања новог радара прошла су у априлу и мају 1937. године, када је даљина откривања авиона досегла 10км. Следеће испитивање  извршено је у августу 1938. Уређај са предајником ИГ-8(снаге 15-22 KW и снаге импулса 40-50 KV) успео је да открије авион на удаљености од 50км. Удружени физичко-технички факултет из Лењинграда и институт за истраживања Црвене армије створили су покретни примерак РЛС(радиолокационог система). Станица је добила име «Редут». Полигонска испитивања су показала да је даљина откривања везана са висином лета, уређај је откривао циљ на 30км на висини од 500м, а на раздаљини од 95км циљ на висини од 7500м. Први «Редут» развијен је на дужност у Севастопољу ради праћења бродова.

Управа везе у Црвеној Армији дала је предлог Комитету Одбране за развој два типа РЛС на основу рада физичко-техничког факултета.  У априлу 1940. два мобилна уређaја станице «Редут» била су предата на полигон ради провере. Након полигонских испитивања ушао је у наоружање под именом РУС-2. За успехе на пољу науке четири научника института су добила Стаљинову премију другог степена. Уређај се производио у мобилној и стационарној варијанти. Одмах је затражено да се изради и поморска варијанта система РУС-2. Једини уређај за брод у то време монтиран је на крстарицу «Молотов» који је постао први брод опремљен радаром, уређај је у поморској варијанти добио ознаку «Редут К».

РУС-2

Први пут у борбеним условима РЛС «Редут» употребљен је у двоантенској верзији у време совјетско-финског рата(1939-1940). На иницијативу директора института А. Ф. Јофе уређај је размештен на Карелијској превлаци. Касније је уређај пребачен на Кавказ због могућих напада британских и француских авиона на нафтна поља Бакуа. У међувремену до почетка Великог отаџбинског рата број произведених станица се знатно увећао. РУС-2 се налазио  у наоружању 72-ог радиобатаљона који је чувао Лењинград и 337-ог радиобатаљона који је штитио Москву. Станице су се користиле ради најаве налета непријатељске авијације и навођења средстава ПВО и ловачких авиона.

У току јула 1941. 3 станице «Редут» су радиле у околини Лењинграда. У зиму 1941-42 на заштити Лењинграда налазило се осам уређаја. Укупно у току рата су открили 115 586 ваздушних циљева, од стране оператора предано је више од милион извештаја. Сви ови подаци помагали су често јединицама ПВО да одбију масовне ваздушне налете на Лењинград.

Средином јула 1941. Комплекс РУС-2 био је развијен у близини Москве. До августа 1941. Престоницу је штитило девет уређаја. Први већи налет на Москву регистрован је 21. Јула када је једна из станица отркила налет више од 200 бомбардера на растојању од 100км. То је био први налет на Москву. Противаздушна одбрана Москве била је једна од најбоље организованих на свету. Захваљујући радарским станицама и изузетно великој концентрацији ПВО Моксва није претрпела већу штету.

Поморска верзија «РедутК» показала се више него добро. Уз помоћ радара никада се није десило да је крстарица «Молотов» била изненађена непријатељским нападом. Радар је помогао у избегавању авио налета али и обавештавању ПВО Севастопоља о немачким налетима. Од 1. јула 1941. до 18. децембра 1943. године «Редут К» је открио 9383 непријатељска авиона.

У поређењима са конкуренцијом тог времена руски РЛС систем је уступао за немачким и америчким радарима у прецизности али је био много мобилни и једноставни за употребу. СССР није каснио за светским трендовима тога доба.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!