Челични дивови: најважније карактеристике тешких тенкова из периода Другог светског рата

ИС-2

ИС-2

Аркадиј Шајхет/russiainphoto.ru

Десетине тона гвожђа, дебео оклоп и снажна далекометна оруђа су красили војске супротстављених страна током најмасовнијег рата у људској историји. Наиме, пре тачно 75 година (29.марта 1945.године) Црвена армија је у своје наоружање усвојила тешки тенк ИС-3 који је по својим укупним карактеристикама био један од најдоминантијих тенкова свог времена. За свега неколико година тоталног опште-народног рата против нацизма, совјетска војна школа које се бавила развојем и производњом „оклопних чудовишта“ је постала вероватно најбоља на свету. Међутим, одличне машине су поседовали и Немци, а пред крај рата и Американци. У наредном тексту ћемо нешто више рећи о типовима тешких тенкова који су учествовали у Другом светском рату.

Први тешки тенк

Рад на пројекту развоја и конструкције првог совјетског тешког тенка започет је 1937.године. Наиме, искуства из Шпанског грађанског рата су показала да је совјетска оклопна техника веома рањива на ондашња противтенковска оруђа. Главни проблем је био недовољно добра оклопна заштита- преноси интернет портал РИА Новости.

Две године касније у једнице Црвене армије је испоручен први тешки тенк КВ-1 („Клим Ворошилов“). Тело тенка је направљано од ваљаног челика. На чеоном делу су наварене три оклопне плоче. Прве две су биле дебљине 75мм, док је последња била дебела 40мм. Бокове и задњи део тенка је штитио оклоп дебљине 75мм, док су подвожје тенка и његов врх покривале плоче дебљине 30 мм. Најоклопљенији део совјетског тешког тенка КВ-1 је била његова купола. Фронтални део тенковске куполе био је заштићен основним оклопом дебљине 75мм на коју је интегрисана маска са тенковском цеви која је направљена од ојачаног челика дебљине 90мм.

Совјетски тешки тенк КВ-1

Погонска јединица се састојала од дизел мотора који је генерисао 600 коњских снага. Ово је било довољно да се тенк масе 50 тона потера до брзине од 35 км/час. Са пуним резервоарима тенк је могао да савлада дистанцу у дужини од 200 км. Од основног наоружања поседовао је топ калибра 76мм, као и три тенковска митраљеза Дегтјарев и калибру 7,62мм.

Међутим, иако се тенк за то време одликовао изванредним техничко-тактичким карактеристима, он се ипак показао као машина која технички није била довољно заокружена. Његова тестирања у вожњи су показала да је КВ-1 био прилично тежак за управљање, посебно у ситуацијама промена у брзини кретања . Његова мењач је било веома непредвидив и генерално непоуздан, па је возач осим на непријатеља морао да фокусира пажњу на трансмисију и мотор који су били веома лоше усаглашени.Такође, било је проблема и са тенковским топом, као и механизмом који је окретао куполу. Наиме, овај механизам није могао да издржи оптерећење услед тежине тенковске куполе, што је доводило до тога да тенк постане неупотребљив. До почетка Другого светског рата у оквиру тенковских дивизија Црвене армије налазило се неколико стотина тенкова КВ-1, међутим услед кратког времена за организацију обуке за тенковске посаде, њихов оперативан број није прелазио цифру од 100 комада.

Ипак и оволики број расположивих тенкова успео је у први данима рата прилично да успори оклопно-механизоване јединице Вермахта и СС, које су на фронту широком неколико хиљада километара изводиле „блицкриг“ операцију кодног имена „Барбароса“. Ови тенкови су по први пут употребљени 23.јуна 1941. године у Прибалтику. На овом одбрамбеном правцу Црвене армије њене тенковске јединицу су извеле противудар у коме су учествовали тенкови КВ-1. Основни циљ је био обуздавање немачке 4-те тенковске армије, а главна тачка удара се налазила у рејону града Расејњај (Литванија).

Лењинград, СССР, Склапање тешких тенкова КВ-1 у Лењинградској металуршкој фабрици „Јосиф Стаљин“ у окупираном Лењинграду за време Великог отаџбинског рата на Источном фронту Другог светског рата.

Формација КВ-1 ранга тенковске бригаде (из састава 2-ге тенковске дивизије) се сукобила са неколико стотина немачких тенкова. Они су у том свом нападу успели да растерају већи број немачких снага и да допру до њихових артиљеријских позиција, које су уништили ватром својих топова. И немачке пешадијске јединице које су заостајале за својим истуреним оклопно-механизованим групама су претрпеле осетне губитке приликом сукоба са непријатељем, који се појавио ниоткуда. Ова тенковска групација совјетке армије је успела толико дубоко да се „уклини“ у одбрану немачке 6-те тенковске дивизије, да је у једном моменту пресекла руту њеног снабдевања и довела је у веома тешку оперативну ситуацију.

Да би зауставили овај изненадни испад Црвене армије, команда немачке Група армија „Север“ одлучује да на критични правац хитно упути додатна појачања која су се углавном састојала од оклопних јединица и батерија са противтенковским топовима из састава 4-те тенковске армије. Међутим, на фронту су се суочили са веома неугодним изненађењем на које нису рачунали. Тенковски топови са којим су били опремљени немачки тенкови нису могли да пробију супероклопљене гусеничаре од кога су се топовске гранате напросто „рикошетирале“.

Битка је трајала до момента када су совјетски тенкисти у својим „зверима“ остали практично без горива, укључујући и хроничан недостатак тенковске муниције. Уочивши да могу да упадну у тактичко окружење, они су у критичном моменту кренули у повлачење. Том приликом по овој групацији је деловала и немачка авијација (јуришни бомбардери) које су Немци у међувремену ангажовали за сламање совјетског противудара. Немци су на овај фронт довукли и вучне противавионске топове калибра 88мм који су се од земаљских оруђа показали као једино ефикасно средство, које је у стању да пробије масиван оклоп совјетских тешких тенкова КВ-1. После је било још неколико сусрета немачких снага са овим „грдосијама“ које су услед ретке, али веома упечатљиве појаве на фронту прозвали „нерањивим духовима“.

Совјетски тешки тенкови КВ-1 заузимају положај за напад. Западни фронт.

„Јосиф Стаљин“

Први тенкови ИС (скр. од Јосиф Стаљин) појавили су се јединицама Црвене армије 1943.године, у циљу супротстављња немачким тешким и средњим тенковима типа „Тигар“ и „Леопард“. Иако је конструкција овог тенка као и велики бриј техничких решења позајмљен од старијег КВ-1,  нови тенк „пробоја“ се карактерисао квалитетнијом оклопном заштитом и унапређеним наоружањем.

Фронтална пројекција оклопа је повећана на 120 милиметра, док је тенковска купола са бочним страницама добила оклоп дебљине 100мм.Она је у целини била пространија и имала је сложенију геометријску форму. Оно што је било веома важно, тешки тенкови ИС су опремљени модернизованим системом механичке трансмисије и новим дизел мотором снаге 520 „коња“, што је била генерални проблем код тенкова КВ-1.

Главни адут новог тенка ИС је био његов топ. Наиме, после појаве тешких тенкова „Тигар“ уочено је да топови са којима су били наоружани совјетски тенкови немају никакву шансу у борби против ових тенкова. Стога је донесена одлука о хитном развоју новог топа калибра 85мм на бази противвавионског оруђа 52-К. Конструктори биро № 9 је под руководством главног конструктора тенковских топова Фјодора Фјодоровича Петрова, развила модел топа Д-5Т који је после редизајна тенковске куполе ушао у основно наоружање тешких тенкова ИС.  Његова граната је са даљина 500-1000 метара могла да пробије оклопну заштиту већине немачких тенкова. Међутим , са овим се совјетски тенковски конструктори нису задовољили, јер овај топ ипак није давао одлучујућу предност на бојишту. Немачки топови KwK 36 калибра 88мм којим су били опремљени „Тигрови“ и KwK 42 калибра 75мм са немачког средњег тенка „Пантер“, били су бољи од совјетског пандана. Стога је следећа модификација тенка ИС-2 опремљена још моћнијим оруђем калибра 122мм, које је настало на бази далекометног топа А-19. Услед већих габарита тенковске муниције за овај топ, смањена је његова борбена брзина гађања на три пројектила у минути. Међутим, ово је компнензовано далеко разорнијим ефектом који је пројектил калибра 122мм остављао на циљу.

ИС-1

Ове гранате су биле ефикасне против немачких тенкова средње класе, а знале су озбиљно да загорчају живот и тешким тенковима „Тигар“. Познат је велики број случајева када је ИС-2 са својим топом калибра 122мм уништавао понос немачких оклопних јединица са даљина 1,500-2,000 метара. Поред уништавања непријатељске оклопне технике тенкови типа ИС-2 су веома ефикасно употребљавани и приликом уништавања ватрених тачака у утврђеним објектима, и изграђеним склоништима од земље и камена. Приликом завршних операција у Источној Европи тенкисти су ове тенкове са великим успехом употребљавали приликом уличних борби, где је до изражаја долазио његов тешки митраљез ДШК калибра 12,7мм.

Практично, совјетски конструктори су направили незаустављиву борбену машину продора. ИС-2 је поседовао параметре велике брзине и маневарских способности које су биле блиске чувеном совјетском тенку средње категорије Т-34. Његова оклопна заштита је била на већа од претходника ИС-1, а ватрена моћ неупоредиво снажнија. Након што је прегледао материјала немачке обавештајне службе о новом совјетском тенку ИС-2, Хитлер је донео одлуку да немачке оклопне јединице не улазе у близак окршај са тенкистима Црвене армије, на растојањима мањим од 1000 метара.

Фабрика „С. М. Киров“. Тешки тенк ИС-2 после ремонта, спреман да се шаље на фронт.

Следећа модификација овог тенка ИС-3 је ушла у тенковске јединице Црвене армије непосредно пред завршетак рата. Тенковска купола је још више увећана, као и оклопна заштита предње пројекције тенка која је обезбеђивала висок проценат заштите од немачких топова KwK 42  и KwK 43. ИС-3 је значајно модернизован у односу на своје претходнике када су у питању средства за везу и детекцију непријатеља. Ипак, овај тенк није добио шансу да се покаже у борби. ИС-3 је употребљаван у јединицама Црвене армије до краја 60-их година прошлог века и испоручиван армијама које су се налазили у савезу са СССР-а.

Хитлерове „звери“

Немачка војска је почела да размишља о конструисању сопственог тешког тенка 1937.године. Међутим, прошло је пуних пет година до његове серијске производње и увођења у наоружање. Нови „Тигрови“ су у битку убачени приликом совјетске операције кодног имена „Искра“ у циљу деблокаде Лењинграда („Шлиселбургска операција“). У овој операцији је учествовао елитни 502.тешки тенковски батаљон „Мамути“, у чијем саставу је служио и чувени немачки тенковски ас Ото Кариус који је командовао тч. „Schwere Panzer-Abteilung 502“.Крајем 1942.године 502.ттб постаје прва немачка оклопна формација која добија чету тешких тенкова Pz.Kpfw.VI „Тигар“ (9 комада), који су тада по први пут борбено употребљени.

Panzer VI (Tiger I)

 Адолф Хитлер је лично био заинтересован за процес серијске производње ових тенкова, у које је полагао пуно наде. „Машина пробоја“ је требала да буде универзално оруђе за продор кроз најгушће поседнуту одбрану непријатеља, да задржи солидне маневарске карактеристике, да поседује моћну оклопну заштиту, и основно наоружање.

Тешки немачки основни борбени тенк „Тигар“ је покретао мотор од 700 коњских снага. Ово му је омогућавало да развије брзину од до 45 км/час. Чеона пројекција тенка је заштићена оклопним плочама дебљине 100мм, док је бокове и задњу страну тенка штитио оклоп дебљине 80мм. Приликом конструисања овог тенка примењена су најсавременија техничка решења из тог времена. Једно од њих је примена серво-погона. За управљање оруђем које је тежило 56 тона, није била потребна велика физичка снага тенковске посаде.

Главно оруђе „Тигра“ је био 88-милиметарски тенковски топ KwK 36 са олученом цеви. Оптички уређај се састојао од зглобног бинокулара Turmzielfernröhr 9b (већање 2,5х) који му је давао осетну предност у односу на конкуретне, посебно када се радило о борби на великим дистанцама. Посада на овом тенку је доста раније могла да детектује потенцијалне мете од противника. Turmzielfernröhr 9b је био монтиран паралелно, и у истој оси као главни топ. Скала удаљености је означена на сваких 100 метара све до максималних 4000 метара.

Међутим, сви ови новитети су имали и своју цену.  Наиме, производња ових тенкова је била изузетно скупа. Просечна цена једног „Тигра“ је достизала астрономских 250,000 рајх марака. Примера ради, немачки средњи тенк „Пантер“  који је такође имао врхунске карактеристике је коштао дупло мање, тачније око 117,800 рајх марака по јединици. Његов процес склапања је био изузетно комплексан посао и захтевао је ванредно залагање великог броја специјалиста различитог усмерења. За све године рата произведено је свега 1,355 тенкова овог типа. Такође, процес његовог одржавања-ремонта је био веома мукотрпан задатак, као и организација транспорта железничким путем. Током своје есколоатације тешко је излазио на крај и са мочварним и блатњавим тереном, где је због своје тежине често знао да остане заглављен. Са друге стране совјетски тенкови су овакве препреке веома лаки савлађивали.

Panzer VI (Tiger I)

Поред тога, немачки конструктори су приликом начина постављања његове оклопне заштите користили оклопне плоче које су склапане практично под углом од 90 степени у односу на тле. Није било никаквог закошења што би додатно подигло еквивалент оклопне заштите. Управо ради тога совјетске посаде на топовима ЗИС калибра 76,2мм су бележиле уништавање ових тенкова са даљина до 500 метара, а неретко се дешавало да га онеспособе са даљине 1,000+ метара. Међутим, без обзира на ове недостатке немачки тешкаш је по карактеристикама основног наоружања и оклопне заштите био вероватно најбољи тенк Другог светског рата.

Амерички приступ

За време Другог светског рата америчка војска је углавном примењивала лаке и средње тенкове. Ипак, они су имали и своје представнике у категорији тешких тенкова. Први представник је носио знаку М6, и генерална оцена његових техничко-тактичких карактеристика у односу на своју конкуренцију (Немачка и СССР), може оценити као потпуни промашај.

М6

Тенк је био претежак. Са својих 57 тона покретао га је снажан дизел мотор који је генерисао 800 коњских снага. И поред тога, овај тенк је једва успевао да достигне брзину од 35 км/час. Са друге стране, тенк је био и доста велики потрошач горива ,тако да је са пуним резервоарима могао да пређе свега 150км.

Без обзира на своју огромну масу амерички тешки тенк М6 је био веома рањив. Његова оклопна заштита које је интегрисана у чеони део тенка није прелазила 80мм, до су бокови били заштићени оклопом дебљине 70мм. Овако решена конфигурација оклопне заштите би у реалној бици са немачким тенковима вероватно била фатална за његову посаду. Поред тога, М6 је био наоружан недовољно снажним тенковским топом калибра 76мм, који је био практично неупотребљив против немачки тешких тенкова „Тигар“. Као резултат свих ових слабости овај тенк никада није усвојен у наоружање америчке армије. За две године је комплетирано око 40 тенкова овог типа, и они никада нису узели учешћа у борби. Углавном су употребљавани као симулатори за обуку тенковских посада на другим средствима.

Више успеха је имао амерички тешки тенк М26 Pershing. Њега су амерички конструктори развили за борбу са немачким „Тигровима“ који су били предоминантни на западном фронту у односу на савезничке тенкове. Наиме, најмасовнији средњи тенк М4 Sherman је могао да изађе као победник у овим дуелима искључиво ако се створе услови бројчане супремације  у односу 5:1 (ако нпр. комплетна тенковска бригада од 50 тенкова М4 Sherman нападне на тенковску чету „Тигрова“ која се састојала од 8-10 тенкова).

M26A1

М26 Pershing је конструисан по стандардној шеми. Моторно оделење се налазило позади. Одсек са управљачком контролном таблом  се налазио у предњем делу тенка, а борбени одсек у његовој средини. Оклопна заштита се састојала од комбинације ливеног и ваљаног челика који је био најдебљи са предње стране (дебљина око 100мм). Тенковска купола је имала оклопну заштиту еквивалента 115мм. Тенк је био наоружан основним топом M3 калибра 90мм са дужином цеви од 50 калибара. Топовска цев је била олучена. Мотор је генерисао снагу од 500 „коња“ и могао је машину од 43,1 тоне да убрза до 48 км/час.

У наоружање је уведен 1945. године, на самом крају рата. Имао је прилику да се опроба у дуелу са најбољим немачким тенковима, мада је све то било у ограниченом обиму да би се могла дати нека шира оцена. Ипак, иако су амерички официри признали да је овај тенк квалитетнији од средњег тенка М4 Sherman, он је и даље био инфериоран у односу на немачке грдосије (посебно када се на фронту појавио „Краљевски Тигар“ и „Јагдтигар“). Његов топ је био веома слаб и није могао да пробије немачке тенкове са чеоне стране. М26 Pershing је морао да изводи бочне маневре неби ли некако успео да заобиђе противника и на тај начин се „пришуња“ са задње стране, како би из овакве позиције покушао да уништи непријатеља.

Што се тиче његовог дизајна М26 Pershing је у великој мери личио на совјетски ИС. Приликом његове израде Американцима су била драгоцена совјетска искуства када је у питању конструисање, производња и употреба оклопних јединица, јер су на том плану били у приличном заостатку. Његова шира употреба је регистрована у Корејском рату, где су сукобио са својим дојучерашњим савезником тенком Т-34.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“