„Рибља кожа је при правилној обради веома чврста и еластична, ништа слабија од коже других животиња, али је притом знатно тања и дуговечнија. Технологија обраде слична је обичној обради у кожној производњи: уклањам остатке меса, пажљиво перем, у специјалним растворима уклањам масноћу, остављам да се суши неколико сати, а понекад и неколико дана, затим иде процес омекшавања и бојења, а онда поново сушење. Око 50 килограма коже могу да обрадим за недељу дана, затим је шаљем у радионицу где моја колегиница смишља моделе и шије”, објашњава Константин Сјомин.
Он је једини мајстор у Мурманску који се бави обрадом рибље коже у количинама довољним за производњу. Ову вештину је научио у Ингушетији, где мајстори раде са кожом лососа.
Предмете од рибље коже израђује Оксана Панова.
„Као кројачица могу да кажем да је материјал од бакалара веома погодан, лако се шије, док је морски вук нешто сложенији за шивење, мора се користи и маљић. Шијем на обичној шиваћој машини, само што има специјалну стопицу и јаче игле”, каже Панова.
Обрадом и производњом предмета од рубље коже од давнина су се бавили староседеоци Севера. Још пре два века су научили да шију одећу и обућу од рибље коже. Мантили, чизме, рукавице од коже бакалара били су незамењиви за рибаре на отвореном мору. Они су чврсти, лаки, отпорни на воду и дуговечни. Добро обрађена рибља кожа подсећа на змијску или крокодилску. Стручњаци сматрају да рибља кожа може у потпуности да буде конкурентна у поређењу са телећом и свињском.