Како су сибирски генетичари направили од лисице домаћу животињу

Научник држи доместиковану лисицу у волијеру експерименталног одгајалишта Института за цитологију и генетику Сибирског одељења Руске академије наука. Новосибирск, Русија, 14. јул 2017.

Научник држи доместиковану лисицу у волијеру експерименталног одгајалишта Института за цитологију и генетику Сибирског одељења Руске академије наука. Новосибирск, Русија, 14. јул 2017.

Кирил Кухмар/TASS
Да би од вука настао пас било је потребно 15.000 година еволуције. Научници из Новосибирска успели су да доместикују лисицу за свега 60 година.

Лисица Герда је миљеница деце и одраслих у Новосибирску. Обожава да се игра лоптицама за бејзбол, топи се од среће кад је неко мази по ушима и блажено заспива уз свога власника.

Лисица Герда са власником

Герда је једна од неколико домаћих лисица које је одгајио Институт за цитологију и генетику Сибирског одељења Руске академије наука. Она је генетски везана за човека и третира га као пријатеља.

Герда и фото-модел.

Таква популација лисица је по својој природи јединствена појава.

Најкрупнији експеримент убрзане еволуције

Експеримент у коме се од лисице прави домаћа животиња покренуо је 1959. године академик Дмитриј Бељајев. Током 1970-их му се придружила Људмила Трут, тада студенткиња Биолошког факултета Московског државног универзитета (МГУ), а данас руска научница позната у целом свету.

Питоме лисице се могу видети овде, у волијеру експерименталног одгајалишта дивљих животиња Института за цитологију и генетику Сибирског одељења Руске академије наука. Већ скоро 60 година овде се врши експеримент доместикације лисице и европског визона.

Бељајев је сматрао да су људима од самог почетка прилазили они примерци животињских врста који у себи имају најмање агресије. Те животиње су имале селективне користи од човека, јер им је он обезбеђивао топлоту и храну. Тако су се оне из генерације у генерацију одомаћиле. Од дивљих турова су настале домаће краве, а од свирепих вукова верни пси. Изгледа прилично једноставно, али у стварности се процеси еволуције не одигравају тако брзо и равномерно. Човек може да припитоми многе дивље животиње, на пример медведа, пуму или гепарда (људи који имају такве питомце данас често постају јунаци друштвених мрежа), али треба да прођу хиљаде година еволуције да би дивље животиње постале домаће, тј. да би регуларно доносиле младунце који човеково станиште третирају као своје сопствено. Совјетским научницима је пошло за руком да то постигну за само 60 година. Идеја је била да се путем селекције одгаје примерци који би се још док су младунчад понашали као домаће животиње.

Чувар се игра са питомом лисицом у експерименталном одгајалишту дивљих животиња Института за цитологију и генетику Сибирског одељења Руске академије наука.

„Кад смо покретали тај експеримент тражили смо животињу блиску псима“, прича за портал Russia Beyond Људмила Трут. „И то је била лисица, која је тада већ десетинама година гајена у совјетским одгајалиштима дивљих животиња, тј. већ је прошла фазу репродукције под човековом контролом, што нам је омогућило да знатно смањимо трајање експеримента“.

Тада су углавном гајене сребрне лисице, увезене из Канаде још током 1920-их. Биле су врло агресивне, кидисале су на људе и уједале их, тако да су се одгајивачи веома зачудили када су чули шта Бељајев предлаже. „Бирали смо лисице које нису изразито дивље према човеку, које су према човеку мање-више толерантне, а тек понека лисица у нашим одгајивачницама је била таква“, прича Људмила Трут. Одабрани примерци су смештени у одгајивачницу близу Новосибирског академског насеља. Први резултати су почели да се примећују већ након 4 године.

Маше репом као пас

Лисице се играју у експерименталном одгајалишту Института за цитологију и генетику Сибирског одељења Руске академије наука.

Прво младунче које је махало репом када му се приближава човек окотило се 1963. године. У наредним генерацијама лисице су већ почеле да лижу руке људима, тражиле су да их људи мазе или почешу по стомаку. Затим се изгубио поглед очи у очи, што се у дивљој природи третира као чин агресије, да би се 1975. године прва лисица окотила у човековом присуству. Затим су почеле да се оглашавају слично псећем лавежу. У процесу доместикације бељајевске лисице добијају пеге у виду „звездица“, уврнут реп и уши, а њушка задржава црте младунчета, чак и у зрелом добу. Од дивљих предака им је остао прилично карактеристичан мирис, али практично нема опасности од уједа и агресије, сматрају научници.

Следбеници Дмитрија Бељајева данас раде на проучавању доместикације животиња широм света. Људмила Трут се још увек бави истраживањима у Институту за цитологију и генетику, јер 60 година је само један трен у процесу еволуције, тако да је остало још доста нерешених питања. На пример, могу ли се спаривањем агресивне и питоме лисице добити питоми младунци? Или зашто Бељајевљеве лисице мењају изглед управо на овај начин, а не некако другачије?

„Наш новосибирски експеримент је створио потпуно нову лисицу. Такве никада нису постојале. Купују их људи из целог света и носе у своју земљу“, каже Људмила и додаје да нигде у свету нису вршена таква истраживања на пољу доместикације лисица, те да су руски научници бавили научним радом са огромним репродуктивним потенцијалом највеће земље на свету. По њеним прорачунима, за све ове године одгајено је преко 60.000 лисица које су дружељубиве према човеку.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“