80-их година прошлог века совјетски војно-индустријски комплекс развија ЛПРС ознаке 9К38 „Игла-1“, који је имао задатак да надмаши свог претходника (лпрс „Стрела“) по различитим техничким и тактичким показатељима. То се посебно односило на интеграцију савршеније ИЦ главе за самонавођење која је могла да врши захват циљева и у доласку. Ракета је поседовала бојеву главу која је имала знатно већу разорну моћ, што је повећало проценат уништења циља. Сама ракета је била аеродинамичнијег облика, а и лансирни механизам је имао уграђен индикатор који је распознавао своје и противничке ваздушне објекте. Ови технички захвати су обезбедили овом ЛПРС да води борбу на даљини и до 5000м, а по висини и до 3500м. За њу су касније развијене и модификације, па су тако настале верзије са ознакама –Д, -В, -Н, -С. Последња верзија фамилије „Игла“ носи ознаку 9К338 „Игла-С“, и представља дубоко модернизовану верзију овог комплекса са значајно повећаним техничким и тактичким борбеним потенцијалима од својих претходника. У наоружање руска армије је ушла 2002.године. Ракета је способна да пресреће објекте који лете надзвучним брзинама, а повећан је и њен домет по даљини који износи 6000 метара. Посебно је ефикасна против беспилотних летелица и крстарећих ракета. Њена разорна моћ је изузетна, и обезбеђује практично 100% уништење ваздушних циљева какви су нпр. борбени авиони, хеликоптери, крстареће ракете и беспилотне летелице.
Борбена примена ЛПРС „Игла“ у локалним ратовима, посебно је била смртоносна за противничке хеликоптере. Тако су на пример припадници Војске Републике Српске са овим системом оборили француски вишенаменски борбени авион Dassault Mirage 2000, приликом бомбардовања Републике Српске. Такође, постоје за сада незванични подаци да је приликом НАТО агресије на СРЈ 1999.године са овим системом погођено неколико америчких тактичких јуришника А-10 и борбених хеликоптера Apache, као и да су „Игле“ имале одлучујућу улогу у одвраћању нападача од копнене инвазије која ипак захтева далеко ширу примену „нисколетеће“ бомбардерске и хеликоптерске подршке ангажованим трупама на земљи.
Лаки преносни противваздухопловни ракетни системи (у даљем тексту скр. ЛПРС) су се појавили још 60-их година прошлог века, и још тада су показали сву ефикасност своје примене. Стрелце који су наоружани овим средствима, веома је тешко уочити на земљи, јер је систем по свом функционисању пасиван, тј. нема никакве емисије топлотног, нити електромагнетног зрачења. Са друге стране, они у својим рукама поседују изузетно убојито оружје које је способно да обори ваздухоплов, без обзира на његове габарите. Да не говоримо о односу у цени коштања између једне такве ракете и савременог борбеног авиона, који вреди десетине милиона америчких долара.