ТАКТИЧКА АНАЛИЗА: Борбена употреба тешке самохотке ИСУ-152 познатије као „Зверобој“

ИСУ-152

ИСУ-152

Слободан Ђукић
ИСУ-152 (Објекат „241“) – представља тешко совјетско самоходно артиљеријско оруђе (САУ) из периода Другог светског рата. Ова совјетска самохотка се масовно примењивала у завршним операцијама Црвене армије, где је у тактичком смислу покривала све аспекте самоходне артиљерије. Анализирамо његову примену кроз три тактичке улоге: ИСУ-152 као јуришног оруђа, као ловца на тенкове и као самоходне хаубице.

ИСУ-152 (Објект „241“) – представља тешко совјетско самоходно артиљеријско оруђе (САУ) из периода Другог светског рата. Почетно слово „И“, представља допуну стандардном совјетском означавању самоходних оруђа „СУ“, што у ствари значи да је ово оруђе направљено на бази тешког тенка „ИС“ (Јосиф Стаљин). Треба напоменути да је совјетска војна индустрија произвела самоходно оруђе са топом истог калибра које је носило ознаку Су-152, само што је оно направљено на другој тенковској бази. Изнака „-152“ означава калибар основног наоружања које је имало ово средство.

Оруђе су развили инжењери конструкторско-опитног завода № 100. Оно је после брзог тестирања усвојено у наоружање совјетске армије новембра 1943.године. Серијска производња овог оруђа је организована у Чељабинском Кировском заводу/фабрици (ЧКЗ), и трајала је све до 1946.године. У пролеће 1945.године у производњу овог оруђа су се укључили и капацитети Лењинградског Кировског завода (ЛКЗ), који су комплетирали ИСУ-152 све до 1947.године. Модел оруђа ИСУ-152 који се производио Лењинградски Кировски завод се незнатно разликовао од модела који се производио у Чељабинску.

ИСУ-152 се масовно примењивао у завршним операцијама Црвене армије, где је у тактичком смислу покривао све аспекте самоходне артиљерије. Поред Црвене армије ИСУ-152 је ушао у наоружање армије Пољске и Чехословачке, а поједине заробљене примерке овог оруђа користио је немачки Вермахт као и финска армија.

У послератном периоду ИСУ-152 је прошао фазу модернизације и дуго је био оперативан у јединицама совјетске армије. Одређен контингент ових оруђа је испоручен оклопним јединицама египатске армије. Они су учествовали и у арапско-израелским ратовима на Блиском истоку. Средином 70-их година прошлог века ИСУ-152 је повучен из оперативне употребе совјетске армије, а на његово место су дошла савременија самоходна артиљеријска оруђа. Данас се на десетине ових расходованих оруђа налази у музејској поставци или краси споменике у великом броју земаља које су га користиле, или су биле активни учесник најразорнијег сукоба у историји људске цивилизације - Другог светског рата.

Жаргонски назив овог средства је био „Зверобој“. Због изузетно велике разорне моћи муниције коју је користио Немци су га прозвали „Dosenöffner“ (срб. „отварач за конзерве“)

Тактичка примена ИСУ-152 у борбеним условима

ИСУ-152 као тешко јуришно оруђе

Основна намена самоходног артиљеријског оруђа ИСУ-152 је била ватрена подршка наступајућим ешелонима оклопно-механизованих и пешадијских састава Црвене армије. Главно оружје ИСУ-152 је била топ-хаубица МЛ-20С калибра 152мм која је испаљивала снажне артиљеријске пројектиле ОФ-540 са разорно-парчадним бојевим главама укупне масе 43,56кг. Ова муниција је била посебно ефикасна приликом дејства по незаштићеној пешадији (густо расипање фрагмената/гелера и њихова убојна моћ), али и против фортификација (бункери, ровови) где се посебно истицала њена изузетно велика разорна моћ. Довољно је било да прецизан погодак једног пројектила ОФ-540 у потпуности уништи живу силу непријатеља која се скривала у стану средње квадратуре.

ИСУ-152 је посебно био употребљив у уличним борбама, током великих нападних операција приликом ликвидације непријатељске војске у Берлину, Будимпешти или Калињинграду. Одлична оклопљеност самоходног оруђа му је омогућавала да приђе довољно близу добро утврђеној непријатељској ватреној тачки, и уништи је директним хицем. На овај начин су се избегавали непотребни губици у својим редовима, посебно када су се на истурене позиције морала довлачити вучна артиљеријска средства, чија посада је знала да страда од убачених диверзантских група непријатеља или његових снајперских тимова.

Да би се смањили губици од непријатеља који је имао ручна противтенковска средства („панцершрек“ или „фаустпатрона“) у тактици уличних борби ИСУ-152 је углавном наступао у групи која се састојала од 1-2 оруђа и ојачаног пешадијског одељења наоружаног аутоматским оружјем, великим бројем ручних бомби и средствима индивидуалне заштите (јуришне групе). У оквиру ових група су се налазили и снајперисти, а неретко су њихов напад подржавали и специјалисти наоружани бацачима пламена. У оваквим околностима велику штету непријатељу је правио и тешки митраљез ДШК у калибру 12,7мм који се налазио у наоружању ИСУ-152. Он је посебно био ефикасан приликом елиминације непријатељске живе силе наоружане противтенковским средствима која се скривала на вишим спратовима утврђених зграда, по подрумима и кратерима, иза масивних барикада. Овако конципирана борбена група, која је уз то била и довољно синхронизована, могла је да реши све постављене задатке са минималним бројем сопствених губитака. У супротном случају, када је услед разних околности долазило до недовољно добре координације унутар групе, оклопна средства су постајала веома лака мета за „панцершрекове“.

Познати тенкиста и аутор ратних мемоара Д.Ф.Лоза је на најбољи начин описао карактер борбених дејстава када је у њима учествовао ИСУ-152. Радња се односи на борбена дејства која су извођена приликом ослобођења Беча/Аустрија:

Убрзо су Хитлеровци почели да гађају по „Јемчи“ из противтенковских топова које су преко ноћи успели да изнесу на врх једне вишеспратнице северно од Ратуше. Погођена су два наша тенка, којима су оштећене гусенице. Ситуација је била таква да је захтева доношење хитних мера у циљу заустављања овог дејства које је претило да уништи велику количину борбене технике која је била концентрисана источно оид Ратуше, зграде универзитета и парлемента. Померање ове технике у дубину фронта је носила опасност губитка градских квартала који су претходних дана били заузети са великом муком. Ми смо позвали команданта батерије самоходних артиљеријских оруђа ИСУ-152 и издали му наређење да брзо уништи непријатељску ватрену тачку. Самоходни топ који се котрљао по разрушеном асфалту са својим широким гусеницама, заузео је позицију у једној од многобројних улица које су окренуте ка југоисточној страни трга. Ово је изазвало велико интересовање тенкиста и јуришних тимова који су са нестрпљењем исчекивали дејство оклопне грдосије која је прозвана „Звербој“.

Ускоро се зачуо страховит прасак, чији ефекат су појачале уске бечке уличице „набијене“ великим бројем стамбених грађевина. Граната која је испаљена из топа напросто је разнела горњи део зграде у којој се налазила непријатељска ватрена тачка, док се остатак ње обрушио на земљу. Сва стакла на масивним прозорима су попуцала од праска, а њихови комади засули позиције на којој су се налазили знатижељни војници који су посматрали ову ситуацију. Велика количина стакла и изломљених штокова је приликом пада повредила значајан број војника (углавном посекотине по незаштићеним деловима тела), а код двојице су чак регистровани и преломи кључне кости. Срећом, сви војници (тенкисти и пешадија) су имали шлемове тако да су им главе остале читаве.

ИСУ-152 као ловац на тенкове

ИСУ-152 је такође могао веома успешно да се користи и у тактичкој улози „ловца на тенкове“, иако је имао значајно мање способности од специјализованих истребљивача тенкова, који су у свом наоружању ималу искључиво противтенковске топове. За уништавање оклопних циљева „Зверобој“ је користио панцирне гранате БР-540 масе 48,9 килограма. Ова граната која је устима цеви достизала почетну брзину од 600 м/сек. могла је да уништи практично све тенкове који су се налазили у наоружању Вермахта. Једино је чеони оклоп који је поседовало немачко тешко самоходно оруђе „Ferdinand“ могло да задржи директан погодак панцирне гранате калибра 152мм.

Треба напоменути да основна намена ИСУ-152 није била противоклопна борба. Његова топ-хаубица је имала доста низак темпо ватре у поређењу са правим „ловцима на тенкове“ као што су немачки „Јагдпантер“ или совјетски Су-100. Брзина паљбе њихових топова је износила 5-8 граната у минуту. Са друге стране, добра камуфлажа, брза примена ватрене позиције и употреба ИСУ-152 у групним нападима у којима учествује 4-5 оруђа знало је да компензује велики недостатак који се тиче брзине гађања.

Поред тога, у периоду 1944-1945 године у оклопним јединицама Црвене армије се појавио поприличан број специјализованих ловаца на тенкове различитих типова као што су Су-85, Су-100 и ИСУ-122, тако да број фронтални судара између немачких тенкова и СУ-152 није био толико изражен као у почетку његове оперативне примене. ИСУ-152 се у пракси највише употребљавао као класично јуришно оруђе (види опис у претходном тексту), јер је разорна снага његове муниције значајно превазилазила остале совјетске тенкове и самоходна оруђа која су била у употреби.

Ту се нашао још један од цитата из ратних мемоара Д.Ф.Лоза:

Сложену ситуацију која се одједном појавила испред нас морали смо брзо преломити, и хвала богу у нашим рукама је постојало ефикасно средство да то и урадимо- самоходна оруђа. Са командиром батерије ИСУ-152 натпоручником Јаковом Петрухињим смо детаљено разрадили план дејства. Ми смо се договорили да самоходна оруђа ИСУ-152, користећи своја далекометна основна оруђа и разорну снагу њихових граната 152мм, фокусирају своју ватру на немачке „Пантере“, и да их докусуре када буду погођени. Посебно смо истакли значај скривеног поседања ватрених позиција од стране ових прилично габаритиних оруђа. Овај маневар су требало да покривају „Шермани“, који имали задатак да врше демонстративни напад у циљу скретања пажње немачким тенкистима.

Јаков Петрухин је са својом јединицом заузето погодно место за гађање, где су камене ограде покривале корпус оруђа од непријатељских панцирних пројектила.

Са наше стране је отворена ватра по целој линији фронта где смо били у додиру са немачким снагама. Групе које су изводиле демонстративна дејства нису дозвољавали Немцима да крену ка централном делу фронта, концентришући своју ватру на запречавање свих улица који изводе ка главном тргу, истворемено покривајући излазак батерије ИСУ-152 на заседне позиције.

Ускоро су се зачула два страховита пуцња. Ударни талас је поломио готово сва окна у близини, подижући огроман облак прашине.Тешка пробојна граната калибра 152мм је погодила немачки тенк „Пантер“ и буквално откинула тенковску куполу са његове гусеничне платформе. Други „Пантер“ је после поготка захватио огроман пламен. У том моменту два ИСУ-152 су кренули да напуштају своју ватрену позицију. Остатак немачке тенковске групе је кренуо да се повлачи назад, остављајући на милост и немилост панцерграндире на које су се устремиле совјетске јуришне групе.

Према сведочењу совјетских бораца, ИСУ-152 је против немачких тенкова употребљавао и разорно-парчадне гранате ОФ-540, које су захваљујући својој огромној разорној снази такође знали да остваре добре резултате.

ИСУ-152 као самоходна хаубица

ИСУ-152 је, иако врло ретко, употребљаван и као самоходна хаубица приликом гађања из заклољених ватрених позиција. Црвена армије није поседовала специјализовану војну технику за ту намену. Са друге стране Вермахт је имао самоходно артиљеријско оруђе Hummel, америчка војска Howitzer Motor Carriage M7, а Енглези Sexton. Тенковске и механизоване јединице Црвене армије су било изузетно добро опремљене великим количинама вучне артиљерије. Међутим, то су биле изузетно „рањива“ оруђа, као и спора (дуг прелазак из маршевског у борбени положај и обратно), тако да нису могле да „сустигну“ и подрже оклопно-механизоване јединице које су се обично веома брзо кретале кроз непријатељску одбрану. У оваквој ситуацији ИСУ-152 је употребљаван за артиљеријску подршку. Максимална даљина гађања је износила 13 хиљада метара, без обзира на ограничење угла елевације основног оруђа. Једини проблем који се јављао код ИСУ-152 је била релативно мала брзина паљбе. Поред тога, за разлику од вучних артиљеријских оруђа као што је основна хаубица МЛ-20 која је имала угао елевације од 65 степени, ИСУ-152 није могао да дејствује по трајекторијама које су имале велику убацну путању. Ово је значајно смањило борбене могућности средства да дејствује као класична самоходна хаубица.

Ватрено дејство ИСУ-152 као самоходне хаубице са заклоњених позиција је такође предмет полемике на војним форумима који се баве тематиком Другог светског рата. Према војним документима недвосмислено је да су ова средства понекад употребљавана као класичне самоходне хаубице, а постоје и фотографије ИСУ-152 који из заклоњене позиције дејствује по непријатељу, где се поред њега налази и сток са артиљеријском муницијом. У још неколико мемоара које су писали активни учесници Другог светског рата, налазе се сведочења који потркрепљују ову чињеницу. Такође, постоји још неколико ратних војних извештаја као и фотодокументација која указују да је ИСУ-152 употребљаван као самоходна хаубица. Међутим, њихов релативно мали број у односу на документацију о другим артиљеријским средствима указује да се ИСУ-152 као самоходна хаубица, веома ретко употребљавао на фронту.

Међутим, у периоду после Другог светског рата тактички сегмент употребе ИСУ-152 се са јуришног оруђа почео полако премештати ка самоходној хаубици. Нови тенкови типа Т-55 и Т-62 су имали високу тактичку и оперативну мобилност, тако да их тешки и троми ИСУ-152 нису могли ефикасно подржавати као јуришна самоходна оруђа. Масиван оклоп ИСУ-152 који је прављен на технологији која је била актуелна у периоду Другог светског рата, више није био толико имун на поготке нових типова противтенковског наоружања, док су нови тенковски топови калибра 100мм и 115мм (основно наоружање тенкова Т-55/Т-62) имали далеко већу разорну моћ парчадно-разорне гранате, тако да им у суштини ИСУ-152 више нису ни требали. У условима стагнације совјетске самоходне артиљерије која је остала у „запећку“ бурног развоја реактивних артиљеријских система, ИСУ-152 је и даље остао у оперативној употреби али само као јуришно оруђе које се употребљавало у уличним борбама (или као самоходна хаубица), тачније тамо где фактори оклопљености и оперативне мобилности нису били толико изражени.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“