Почев од 50-их година Совјетски Савез није штедео ресурсе за развој свемирског програма. Совјетски инжењери лансирали су први вештачки сателит, успешно послали човека у свемир и реализовали прву шетњу човека у отвореном свемиру.
Свака наредна мисија била је захтевнија од претходне. Нови циљеви захтевали су нова креативна решења. То се посебно односило на сектор контроле лета.
Балистички прорачуни су показали да свемирски брод који кружи око Земље по њеној орбити шест од шеснаест дневних кружења изведе изнад Атлантског океана. У то време комуникација са контролом лета стационираном у СССР-у би увек значајно губила на квалитету.
Научници су зато осмислили паметно решење: Зашто не би направили пловећу контролу лета која може да надгледа летове са сваке тачке на Земљи?
1971. године брод „Космонаут Јуриј Гагаринˮ поринут је у воду.
Необичан изглед овог јединственог брода било је оно што је прво падало у очи. Он је, наиме, носио читав комплекс радио-техничких и мерних инструмената под називом „Фотонˮ за праћење мисија у свемиру.
Опрема је омогућавала да се истовремено ради са две свемирске летелице, реализујући слање координата, промену трајекторије и одржавање контакта са космонаутима, користећи телефон и телеграф. Брод је такође одржавао сталну комуникацију са Контролним центром у Корољову.
Брод је имао укупно 75 земаљских и сателитских антена различите величине и намене. Али поглед су увек привлачиле четири највеће. Две које су се налазиле на предњем делу имале су 12 метара у пречнику и биле су тешке по 180 тона. Друге две су биле још веће и моћније са пречником од 25 метара и тежином од запањујућих 240 тона по комаду.
Велики број антена и њихов специфичан распоред стварали су броду извесне тешкоће приликом пловидбе. Највећи проблем било је обезбедити стабилност брода и осигурати његов капацитет да поднесе деловање спољних фактора и врати се у стабилност када деловање спољних фактора престане.
Џиновске сателитске антене са пратећом опремом због свог положаја су реметиле тежински центар брода, а својим величином отежавале пловидбу.
Задаци центра за контролу свемирских летова захтевали су да брод поседује велики степен аутономије, јер се готово непрекидно налазио на мору, далеко од најближих лука где би могао да допуни резерве горива и намирница. Резерве горива директно су утицале на то колико је брод могао да проведе у непрекидној пловидби.
Базен на истраживачком броду Академије наука СССР Космонаут Јуриј Гагарин
Маj Начинкин/Sputnik„Гагаринˮ је могао да пређе чак 20.000 наутичких миља са пуним резервоаром. Ради поређења, тешки носач авиона „Адмирал Кузњецовˮ са пуним резервоаром може да пређе само 13.546 километара (8.417 миља).
„Гагаринˮ је био кључни део совјетских свемирским мисија „Луна 20ˮ, „Венера 8ˮ, „Сојузˮ и „Салут-7ˮ.
Упркос својим јединственим карактеристикама, славни брод је имао тужну судбину. После распада Совјетског Савеза брод, који је био регистрован у Одеси, припао је независној Украјини и њеном Министарству одбране.
Нови власници брода нису гајили свемирске амбиције и нису имали свој космодром. Зато је Гагарин био годинама беспослен. 1996. године Украјина је брод продала аустријској компанији Zuid Merkur за 170 долара по тони.
1. августа 1996. године брод је послат у Алангу у Индији на рециклажу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
