Руски експерти супротставили своје ставове: Да ли је Русији потребан „нуклеарни воз“ нове генерације

Наука и технологија
RUSSIA BEYOND - СРБИЈА
На ово питање су покушали да одговоре руски војни експерти Виктор Мураховски, главни уредник часописа „Арсенал Отаџбине“ и његов колега Игор Коротченко који уређује часопис „Национална одбрана“.

Познати руски војни експерти се нису сложили око оцене дали је неопходно поседовање железничких композиција у оквиру Руске војске стартешке намене (скр. РВСН), који су аналогни совјетском ракетном систему „Молодец“ уведеним у наоружање пре тачно 31 годину, преноси интернет портала РИА Новости.

Према информацијама које су преузете са сајта руског Министарства одбране ракетни комплекс стратешке намене ознаке РТ-23УТТХ „Молодец“ који је базиран на железничким шинама је развијен у првој половини 80-их година прошлог века. Он је у периоду 1985-1987 година прошао тестирања, да би 20. октобра 1987.године у бојево дежурство РВСН ушао први пук.

Тестирање система је почело 1985. године. Лансиране су 32 ракете. Неколико прототипова ракетних возова је превалило преко 400.000 километара пруге. Ново оружје је тестирано у различитим климатским зонама – од тундре изнад Поларног круга до пустиња Средње Азије, а 20. октобра 1987. године је први ракетни пук (заправо, један воз) уведен у експлоатацију близу Костроме. Цео комплекс је дефинитивно усвојен у наоружање 28.новембра 1989.године.

У његов састав је улазило седам вагона у коме су се налазили командни модули, три транспортно-лансирна вагона на којима су се налазиле тростепене интерконтиненталне балистичке ракете 15П961 (НАТО SS-24 ”Sсаlреl” Моd 3) домета 10,100 км, вагон-цистерна са горивом и две дизел локомотиве. Лансирање интерконтиненталне балистичке ракете се могао извести са било које тачке на маршрути којом се кретао овај „смртоносан воз“.Пре 15-ак година последњи воз овог типа је повучен из употребе Ракетне војске стартешке намене.

Данас су друга времена

Како је приметио руски војни експерт Виктор Мураховски, „Молодец“ је настао у ери глобалне конфронтације нуклеарних суперсила СССР и САД. Тада је свака од ових држава поседовала неупоредиво више нуклеарних бојевих глава (данас је тај број ограничен муђудржавним уговором СНВ-III), док су и саме ракете-носачи биле рањивије него што је то случај данас, када се користе савременије платформе.

„Способност преживљавања оваквих система се у то време обезбеђивало њиховом тајновитости, тачније сталном променом места њихове локације. На мору се то обезбеђивало поседовањем стратегијских нуклеарних подморница, а на копну у то време једноставно нисмо били у стању да направимо адекватан мобилни систем, осим на железничкој композицији“ – рекао је руски експерт.

Експерт је подсетио да су се у овом моменту појавила нова средства, као што је на пример крстарећа ракета „Буревестник“ или подводно беспилотно пловило „Посејдон“, кога покреће нуклеарни погон. Они гарантују реализацију стратегије узвратног удара у најтежим могућим околностима, уверен је Мураховски.

Експлоатација стратешког ракетног система на бази железничке композиције „Молодец“ је по његовим речима оптерећен низом објективних проблема. Приликом кретања ракетног воза стално се морало водити рачуна да се исти безбедно укључи у фреквентни саобраћај путничких и теретних возова. Поред тога, само кретање возова који су носили интерконтиненталне балистичке ракете са термонуклеарним бојевим главама, је био безбедоносни проблем првог реда. У историји примене железнице постоји велики број прича о инцидентима у којима је страдало на стотине људи, а да том приликом у њима није било ниједне бојеве главе. Дакле, сам железнички превоз носи одређену дозу ризика јер је сваки од ових возова носио 30 бојевих глава од којих је свака појединачно имала снагу еквивалента експлозије 550 хиљада тона ТНТ-а.

Дефинтиван одговор

У ову дискусију се укључио и други руски војни екпсерт који је главни уредник часописа „Национална одбрана“ Игор Короточенко, који се за разлику од свог колеге снажно заложио за даљи развој ракетног комплекса стратешке намене који би био постављен на железничку композицију. Овакав пројекат је према његовим речима више него актуелан, посебно данас када су САД практично напустиле Споразум о смањењу стратешког нуклеарног наоружања СНВ-III.

Према речима овог експерта, уколико нова Бајденова адмоинистрација и даље настави истим путем Русији не преостаје ништа друго него да реализује пројекат „нуклеарног воза“ нове генерације „Баргузин“.

Експерт је напоменуо да је развој интерконтиненталне балистичке ракетe на чврсто гориво¹ која је намењена опремању железничке композиције стратешке намене „Баргузин“ већ у поодмаклој фази, те да је ова ракета у великој мери унифицирана са читавим низом стратешких пројектила исте класе који су у Русији развијене у претходном периоду. Треба нагласити да домаћи конструкторски капацитети када је у питању ракетна технологија могу у веома кратком временском року да доврше овај пројекат, уверен је Коротченко.

„Главни задатак „нуклеарног воза“ следеће генерације је организација и извођење узвратног ракетног удара, будући да се на веома фреквентној маршрути Москва-Владивосток (Трансибирска железница дугачка готово 10 хиљада километара) не може прецизно утврдити његова тачна локација помоћу средстава извиђања које данас користи условни непријатељ. То значи да је у сваком моменту, и са сваке тачке којом се креће овај воз могуће извести узвратни удар, укључујући и ситуацију у којој непријатељ успео по целој територији Русије да први изведе масовни ракетно-нуклеарни удар“ – категоричан је Короточенко.

Експерт је прецизирао да је висок ниво тајновитости као и ефикасност удара новог ракетног комплекса изграђеног на бази железничке композиције, кључни обуздавајући фактор за све оне који мисле да је Русију могуће победити у нуклеарном рату.

¹ По свему судећи ради се о специјалној варијанти ракете РС-24 „Јарс“ домета 11,500 км наоружаној са 3-6 бојевих глава укупне снаге до 2 мт.