Како се у свемиру може узгајити било шта: без гравитације, Земљиног електромагнетног поља и Сунчеве светлости? Већ више од 50 година научници из различитих земаља разбијају главу покушавајући да реше тај проблем. Део експеримената дао је резултате, део је пропао. Али први пут се појавила могућност да се непрекидно истовремено узгаја велика количина поврћа.
„Витаминска свемирска стаклена баштаˮ. Тако изумитељи тепају уређају „Витацикл-Тˮ начињеном од титанијумских цевчица, који омогућава да се у формату покретне траке на Међународној свемирској станици (МСС) узгаја поврће. Уређај је направљен након што је Русија 2016. године изгубила сопствену свемирску башту „Ладаˮ. Тада њена модификована верзија није успела да стигне до орбите, распавши се заједно са теретним бродом „Прогресˮ.
Нову конструкцију чини ваљак од шест коренских модула који се окреће. Најпре се биљке сеју у један модул, четири дана касније у следећи и тако даље. 24 дана касније стиже принос у првом модулу, он се покупи и сеје се ново семе. Све операције се изводе укруг, циклус раста траје од 44 до 66 дана. Засад ова „стаклена баштаˮ захваљујући својој конструкцији производи више поврћа него сви други страни модели.
Још један изум је систем од титанијумских шупљикавих цевчица које пролазе кроз вештачко тло као крвни судови и снабдевају га водом.
„У свемиру не можете просто да залијете биљку. Струја воде би се претворила у капи које би се разлетеле на све стране. А ако воду пуштате кроз капиларну структуру коренског модула, она се полако пробија кроз поре и стиже до корења биљакаˮ, објашњава Максим Шевердјајев, начелник одељења за специјалне ненуклеарне материјале и технологије Високотехнолошког научноистраживачког института за неорганске материјале.
У случају недостатка влаге у вештачком тлу почиње да расте притисак који бележе сензори. Када тло постане превише суво, показатељ достиже максимум и компјутер систему даје сигнал да почне са давањем воде.
Засад је планирано да се гаји само салата. То је начин да се исхрана космонаута учини разноврснијом. Али сматра се да би идеја космичке баште могла постати посебно актуелна када приликом дугих летова и ванземаљске колонизације буде потребно затворити аутономни екосиситем са водом, храном и кисеоником.
У ствари, руски космонаути су већ успели у орбити да узгаје доста биљака. Прва семена култура у космос су однета још у другом „Спутникуˮ 1960. године заједно са Белком и Стрелком. Како на семење утиче микрогравитација? Да ли је безбедно јести свемирске плодове? Да ли се ДНК биља трансформише у условима ван Земље? Сви ти експерименти имали су за циљ да утврде да ли је такав аутономан систем могућ.
Истина, узгој биља се одвија у веома малим баштама, каква се налази у америчком сегменту МСС, а донедавно се налазила и у руском. То значи да досад није било говора о већим количинама.
„У бестежинском стању биљке могу да расту на два начина. Или се причврсте за неку површину и пружају се по њој или се крећу према светлу, све зависи од типа биљкеˮ, објашњава космонаут Сергеј Прокопјев. „Биљке се обично узгајају системом хидропоније. У посуде са вештачким супстратом причвршћене на хоризонталној подлози сеје се семе и стварају се услови да кроз капсулу или башту струји ваздух.ˮ
Вода или храњива течност обично се дају аутоматски, мада и данас неки космонаути то раде ручно помоћу шприца и цевчице право у супстрат. Али и до такве технологије пут је био дуг.
1974. године у орбиталној станица „Салут-4ˮ налазио се хидропонијски уређај „Оазаˮ. Космонаут Георгиј Гречко покушао је у њему да одгаји грашак. Земљишта није било, требало је да грашак расте у натопљеној гази. Убрзо после почетка рада из уређаја су почеле да „бежеˮ огромне капи воде које је Гречко морао да јури по станици са марамицама. Одсекао је црево и почео ручно да залива грашак.
То, међутим, није био једини проблем. У својој књизи „Космонаут бр. 34ˮ он признаје да замало није уништио експеримент, јер је, слабо познајући биологију, сматрао да се биљке уплићу у тканину, да расту неправилно и ослободио их је газе. То, наравно, није помогло, јер је, наиме, корење помешао са стабљикама.
Упркос томе, експеримент је био успешан. Грашак је прошао читав циклус: од семена до одрасле биљке. Али од 36 зрна порасле су само 3. Зашто? Научници су сматрали да се ради о генетски урођеној оријентацији биљака у односу на Земљу, што значи да се биљка пружа према светлу, а корен иде у супротном смеру.
Када је тај фактор узет у обзир, уређај је унапређен, у орбиту су послата нова семена и из скоро свих су израсле биљке. Али одбијале су да цветају. Тако је било и са орхидејама у цвету које су донете 80-их. После неколико дана у орбити цвеће је отпало, мада је ново лишће наставило да расте, као и ваздушно корење. Тада се појавила теорија да магнетно поље Земље представља одлучујући фактор.
Како се тај проблем може решити описао је отац космонаутике Константин Циолковски у својом радовима много деценија раније. Он је направио план за стварање вештачке гравитације тако што ће се биљке узгајати у центрифуги. То значи да је практично решење тог проблема постојало још 1933. године. Центрифуга је помогла и биљке су почеле да се усмеравају дуж вектора центрипеталне силе. Током тог експеримента у орбити су процветале Arabidopsis thaliana.
Након тога космонаути су у свемир носили доста семења. Успешно су узгајали лук, пшеницу, салату, купус и друге културе. И то чак и у отвореном свемиру. 2007-2008. године спроведен је експеримент „Биоризикˮ, у којем су семена слачице, пиринча, парадајза, ротквице, јечма, Arabidopsis thaliana и Nicandra physalodes 13 месеци држана на спољашњем оквиру МСС. Нису издржала само семена парадајза, док су сва остала по повратку на Земљу задржала клијавост.
Још од 80-их година дозвољена је исхрана биљкама узгојеним у орбити. Тада су научници на Земљи проучили свемирске плодове и уверили се да су нешкодљиви за човека.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
