Већ двадесет година је МКС једино место које људима омогућава да дуже време бораве у космосу. Станица је удаљена од Земље 400 километара и човек одавно није ишао даље од тог руба. Али рок употребе истиче 2024. године, МКС завршава свој радни век, а са обе стране океана се прича о томе како „човечанство треба да иде напред, ка Месецу и Марсу“.
„Финансијски баласт“ је израз који је протеклих година често коришћен за МКС, јер се за њу троши 30-40% космичких буџета земаља које учествују у овом пројекту. Проблем је у томе што засада не постоји функционална алтернатива за орбиталну станицу, а у њој има све више „проблематичних момената“. Питање је, дакле, шта да се ради са Међународном космичком станицом?
У протеклој години се техничко стање МКС знатно погоршало. У августу се на спољним зидовима појавила пукотина услед чега је опао притисак у станици. Најпре је место „цурења“ ваздуха тражено у америчком сегменту, да би крајем септембра „Роскосмос“ саопштио да се пукотина налази у руском модулу „Звезда“. То је кључни модул целе станице, преко њега се места за спајање космичког брода са МКС пуне горивом и допуњавају се резерве воде за пиће. Поред тога, овај модул је одговоран за корекцију орбите (МКС је машинерија величине фудбалског игралишта којој је потребна непрекидна помоћ да би остала у орбити).
Тада су космонаути зачепили пукотину оним што им се нашло при руци, тј. америчким пластелином. Међутим, проблем тиме није у потпуности решен. Средином октобра су космонаути пронашли још једно место у прелазном одсеку „Звезде“ где можда излази ваздух. Открили су га помоћу кесице чаја чије су кретање у бестежинском стању забележиле камере. Не зна се има ли још пукотина у зидовима, али је 19. децембра МКС упозорен да им је на измаку резерва ваздуха помоћу кога се може надокнадити губитак. То је већ опасно по живот посаде.
Све је то засада у складу са недавном прогнозом руске ракетно-космичке корпорације „Енергија“ (водећа конструкторска корпорација): „Већ сада постоји читав низ елемената који су озбиљно начети оштећењима и нису за употребу. Многи од њих се не могу заменити. Према нашим прогнозама, после 2025. године ће многобројни елементи један за другим почети да отказују“, рекао је заменик генералног директора Владимир Соловјов.
Не може се заменити ни сам модул „Звезда“, јер је произведен у совјетском периоду, а производња није обнављана. То значи да би се морао конструисати од почетка, на бази других технологија, те би се изгубило много времена на тестирања.
Све то упућује на идеју да се са Међународном космичком станицом поступи исто као са другим крупним космичким пројектима којима је истекао рок – да се станица потопи у Тихом океану, далеко од пловних путева. У таквом подухвату објекат делимично сагори у атмосфери, а поједини фрагменти падну у воду. Тако је 2001. године, на пример, повучена са орбите претходница МКС, руска станица „Мир“.
У САД је питање улагања новца у одржавање застареле станице посебно актуелно с обзиром да Американци сносе око 70% свих трошкова (док Русија сноси 12%). Продужавање експлоатације сваке године односи милијарде долара које би се могле искористити за стварање нове станице и развој нових пројеката. Агенција НАСА је већ најавила да финансирање МКС обуставља 2025. године са циљем да „ослободи“ ту суму. Русија се свесрдно залаже за наставак експлоатације до 2028. или 2030. године. Нико нема спремно решење судбине космичке станице, али су земље које учествују у овом пројекту по свему судећи заинтересоване да МКС ипак настави да кружи орбитом (мада, вероватно, у мало другачијој улози).
„Главни разлог такве заинтересованости је у томе што нико од учесника програма нема никакву замену за МКС“, истакао је независни експерт и популаризатор космонаутике Виталиј Јегоров.
У доњем делу снимка види се модул „Звезда“.
РоскосмосНАСА је 2019. године представила програм LEO, што је фактички комерцијализација Међународне космичке станице. Ако НАСА престане да плаћа милијарде, то значи да ће их плаћати неко други. Програм подстиче летове приватних астронаута на МКС на рачун приватних компанија, као и изградњу приватних орбиталних станица.
„Роскосмос“ никада није озбиљно разматрао такву варијанту, из више разлога. Прво, у Русији не постоји приватна пилотирана космонаутика – тиме се бави искључиво држава. Друго, како истиче експерт за индустрију Леонид Хазанов, током свих ових година МКС је највише коришћен за истраживање ванземаљског простора и за науку, тако да је у томе његова основна функција. И заиста, на космичкој станици се свакодневно врше експерименти и реализују научни програми. „Вршење експеримената на станици је могуће само ако то финансира држава“, каже он.
Три модула Међународне космичке станице: „Звезда“, „Зора“ и „Јунити“, 2000.г.
NASAТако испада да се разматра само куповина америчких модула, док руске нико неће купити. Па чак и кад би се нашао такав купац, постоји један велики проблем. Руски модул за спајање „Зарја“ („Зора“) који је направљен у Русији заправо је платила НАСА током 1990-их у оквиру дискретног америчког програма пружања подршке руској космонаутици, и зато овај модул припада агенцији НАСА. „Русија ће морати да направи нови модул за спајање како би могла да уђе у своје модуле. А ако МКС нема модул за спајање, она приватницима и не треба“, сматра Јегоров.
МКС се може искористити тако што ће се преуредити у хуб за транспорт терета на Месец. Орбитална лунарна станица је само питање времена. Многе земље разматрају њене различите варијанте (укључујући и заједнички развој), а МКС може постати „космичка лука за претовар“, и то ће бити јефтиније него да ракете лете директно на Месец.
У том случају ће бити много више оних који би пожелели да искористе МКС у том својству, јер лунарне програме (или бар амбиције) имају и космичке агенције, и приватне компаније попут SpaceX, и концерн Boeing и руска компанија S7. Конкретно, „Роскосмос“ је планирао да до 2030. године пошаље на Месец део руског сегмента МКС и да од њега тамо направи лунарну орбиталну базу. Додуше, многи су скептични према таквом плану, а и рокови нису много реални. Вероватно је Русија засада више заинтересована за садашњи облик и функцију Међународне космичке станице.
Далеко чешће је разматран сценарио по коме би Русија откачила свој сегмент МКС и наставила да га користи као део који садржи неколико модула. Када 2024. године истекне споразум о заједничкој експлоатацији Међународне космичке станице, то ће свим учесницима „одрешити руке“, па ће свако моћи да се одвоји. Таква варијанта је привлачна за Русију, али је уједно и далеко компликованија од свих претходно поменутих. Јер, све је више проблема и у техничком и у финансијском погледу.
На пример, кључни модул „Звезда“, коме је неопходна оријентација и корекција орбите, нема сопствене жироскопе за контролу момента. Уз управљачки чвор модула приспојени су руски теретни бродови „Прогрес“ који понекад укључују моторе како би се подигла орбита станице. али ако се користе само ти мотори гориво ће брзо бити потрошено. Јегоров истиче да је спој америчких жироскопа за контролу момента и руских мотора за оријентацију један од кључних елемената „брачног уговора“, тако да није изводљив „развод“ сегмената, тј. њихово коришћење у својству засебних космичких станица.
Штавише, хабање материјала и пукотине су и даље проблем који ће такође морати да се отклања. Са друге стране, космонаутика се у Руској Федерацији дотира из буџета, а троши све више новца. Продаја места у бродовима „Сојуз“ после успешног лансирања Маскове ракете Crew Dragon може бити сведена на минимум, а и комерцијалних летова је све мање од 2012. године, откако је SpaceX избацила на тржиште своју тешку ракету Falcon 9. Поврх свега, руско Министарство финансија сматра да финансирање „Роскосмоса“ у наредне три године треба редуковати за додатних 60 милијарди рубаља.
Засада се највише прича томе како Русија уместо МКС треба да направи сопствену орбиталну космичку станицу РОСС. Ту идеју заступа лично генерални директор „Роскосмоса“ Дмитриј Рогозин: „МКС ће вероватно постојати до 2030. године. Сада ми приступамо стварању нове орбиталне станице, већ имамо два модула у резерви. <...> Планирамо да јој касније додамо још неколико модула. После 2030. године ће Руска Федерација направити нову станицу“.
По његовим речима, нова станица ће, за разлику од МКС, имати могућност да бродови и сателити у њој допуне гориво и тако продуже рок трајања. Планирано је такође да се на станици размести погон за склапање космичких апарата који ће летети на Месец, Марс и астероиде, и где ће бити штаб који ће руководити читавом орбиталном групом сателита. Један модул ће бити комерцијални, за четири туристе. У њему ће бити два велика прозора и бежични интернет. Како се прича, сви модули за РОСС ће бити изнети у орбиту помоћу ракета-носача „Ангара-А5“. Русија је у децембру 2020. извела друго по реду лансирање ове ракете у протеклих шест година. Ракета је прављена четврт века.
Кључна предност будуће станице РОСС састојала би се у томе што би њен рок употребе био неограничен, јер би модули могли да се мењају. Руски експерти се слажу да је РОСС добра идеја, али уједно истичу да се она у овом тренутку не може реализовати. „Руски планови се веома често мењају, и зато ја не бих тврдио да ће русија после МКС направити сопствену станицу“, каже инжењер Александар Шајенко, који је пројектовао ракете-носаче „Ангара-А5“ и KSLV.
Како стоје ствари у тој области може се видети и на примеру модула „Наука“, који је требало да буде научни модул Међународне космичке станице у њеном руском сегменту, и по плану је требалода буде изнет у орбиту још пре 11 година, али тај план још увек није реализован.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
