Совјетски интернет у пројекту носио име Општедржавни аутоматизовани систем евиденције и обраде информација, или једноставно ОГАС, а заправо, замисао је била далеко од форума, четова, мимова или бесплатних преноса. ОГАС је требало да буде одговаран за планирање целокупне совјетске привреде, од количине робе на полицама до броја радника у погонима.
Ево како је систем функционисао. Мрежа узајамно повезаних компјутерских центара требало је да сакупља и анализира податке у реалном времену у целој земљи, нудећи најопотималнија решења. Сви људи у СССР-у требало је да се прикључе. Притом папирни новац није био предвиђен, сви су морали да пређу на електронско плаћање.
Компјутери Госплана 1970-те већ су обрачунавали 180 параметара, а 1985-те тридесет хиљада. Међутим напредна идеја није имплeментирана, због недостатка финансија. За Совјете војни и космички сектор увек су имали приоритет.
Ради се о томе да за Совјетски Савез лет на Месец никада није представљао приоритет, већ само међустаницу. Најважнија мисија био је лет на Црвену планету којим се Сергеј Корољов, главни космички инжењер Совјетског Савеза озбиљно позабавио 1960. године.
Све је било осмишљено, супертешка ракета за излазак на орбиту Марса, аутономна станица са затвореним циклусом потрошње/производње ресурса, космичка стаклена башта и томе слично. Пројекат је обуставила трка у освајању месеца. Увидевши да Американци могу да претекну Совјете на Месецу приоритети су на време промењени. После пораза идеја о лету на Марс поново је оживела. Лет посаде од пет чланова планиран је за 1985. годину. Међутим, смрћу Корољова 1966. године експедиција на Марс почела је да тапка у месту и ускоро је потпуно угашена.
Градња ове административне зграде замишљена је као најамбицознија у целокупној историји СССР-а. Палата Совјета са сто метара високом статуом Лењина требало је да буде симбол нове земље и највиша грађевина на свету (415 метара). Да је пројекат реализован данас бисмо имали овакву слику.
Требало је да никне на месту дигнутог у ваздух 1931. године Храма Христа Спаситеља. Чак су и темељи изграђени. Међутим, Други светски рат омео је планове. После рата није дошло до „рехабилитације“ пројекта па је на постојећем темељу направљен највећи у земљи базен Москва. Деведесетих година прошлог века затворен је и поново изграђен храм, идентичан порушеном.
Концепт „глобалне ракете“ ослањао се на одговарајући пројекат Сједињених Држава, где је врло брзо проглашен бесперспективним, док је у СССР-у почео озбиљан развој застрашујућег оружја. Суштина ГР-1 била је извести ракету са нуклеарном бојевом главом на орбиту и у случају потребе гађати циљ директно из космоса. Ова ракета није имала ограничења у домету и правцу, сваки објекат на планети могао је да се нађе на њеном удару.
Средства упозорења у случају глобалне ракете нису имала никаквог смисла. Глобалне ракете не могу се на време уочити како би се предузеле неке мере, говорио је Никита Хрушчов. 1965. године на Црвени трг донешен је наводно њен „летни прототип“ (у ствари макета) што је препало Запад. Међутим, Совјети нису отишли даље од тога. Ракета је имала много техничких проблема и пројекат је на крају затворен, а космичко оружје уопште узевши забранила Генерална скупштина УН.
У Совјетском Савезу нису били навикнути да их заустави чак ни природа. Овај сулуди пројекат из седамдесетих година развијан је више од двадесет година уз учешће 160 научних и производних организација. Совјетска власт тражила је начин да од традиционално сушних региона направи пољопривредни рај, и како јој се учинило, пронашла га је.
У ту сврху требало је пренети део слива неких сибирских река у сушне области, Казахстан и Средњу Азију. Рецимо, било је у плану да се воде Иртиша преусмере у супротном правцу помоћу црпних станица, хидро чворова и акумулационог језера.
Постојао је још један, далеко „крвожеднији“ пројекат под називом „Тајга“ који је подразумевао прављење нових корита уралских река помоћу 250 нуклеарних експлозија. Реализована су само три, после чега је уследило признање да је штета по животну средину и становништво од овакве интервенције сувише велика. До таквог закључка дошло се и у случају преусмеравања тока река, здрав разум је победио.
Без обзира на то што Споменик Трећој интернационали или Татлинова кула, никада заправо није подигнута, постала је синоним конструктивизма у целом свету.
Владимир Татлин пројектовао је торањ као симбол револуције 1917. године. Притом, било је замишљено да се 400 метара висока конструкција ротира, коцка је требало да направи пун круг око своје осе за годину дана, пирамида за месец дана, цилиндар за 24 сата, а полулопта за један сат. Кула није изведена у Лењинграду (данас Санкт Петербург) јер је крајем двадесетих година прошлог века руководство СССР-а променило однос према авангарди и престало да укључује њене представнике у значајне пројекте.
Још један, чини се, незамислив космички пројекат појавио се осамдесетих година прошлог века. Совјетски инжењер Владимир Сиромјатников, који је развио систем спајања космичких бродова, запитао се да ли брод уместо горива може да лети на сунчевој енергији и то помоћу огромних космичких огледала („сунчевог једрењaка“). Тако се родила још једна идеја.
Уколико се огледало усмери на Земљу, оно ће рефлектовати саунчеву светлост и омогућити непрестани дан. Сматрало се да ће на тај начин моћи да се повећа продуктивност рада.
Експеримент је практично изведен, додуше после распада СССР-а. 1993. године свемирски брод „Прогрес“ успешно је поставио рефлектор поред станице „Мир“ што је створило на Земљи светлу мрљу пречника осам колометара која је прешла преко Европе од јужне Француске до западне Русије брзином од осам километара на сат. И поред јако облачног јутра било је оних који су приметили ерупцију светлости.
Потом је уследио још један експеримент који није имао успеха. Један од сегмената огледала закачио је антену станице Мир. На крају је пројекат затворен са образложењем да је неодржив.
То је хипотетичко физичко поље које ствара сваки предмет који ротира. Осамдесетих година прошлог века у СССР-у се веровало у теорију торзионих поља тако чврсто као и да ће у најближој будућности ова земља на Месецу имати своје базе.
Развијен је читав програм у који су били укључени академици, КГБ и Министарство одбране, изучавајући карактеристике торзионих поља. Уосаталом, по речима совјетског научника Анатолија Акимова човечанство је тако добијало јединствене шансе, торзиони мотор, торзиони извор енергије, материјале са новим физичким карактеристикама или помоћ геолозима да виде земљу као на рендгену (што би убрзало трагање за рудним богатствима).
Утопијску теорију спонзорисала је држава, али она није донела никакве резултате, научних потврда свих тих „потенцијала“ није било. У јулу 1991. године на седници Комитета за науку и технологију програма истраживања проглашен је псеудонауком и заустављен.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
