Било је то 1973. године, када су Совјети најавили свој најскупљи и највећи пројекат у освајању космоса: „Буран“. Брод за вишекратне летове у свемир требало је да буде нешто налик на данашњи „Crew Dragon“ Илона Маска. Али амбициозни пројекат захтевао је ништа мање амбициозну инфраструктуру. Између осталог, постављало се питање: како тешки „Буран“ и носач ракета пребацити из фабрика на космодром Бајконур у казахстанској степи?
Ради се о томе да у време када је „Буран“ направљен и био спреман за тестирања још увек није постојао тешки транспортни авион. Наиме, „Мрија“, највећи авион на свету, још је био у фази пројекта.
Није било реално да се сви технички процеси обаве у близини космодрома, с обзиром да је космичка индустрија била разбацана широм земље. Превоз железницом такође није долазио у обзир због величине возова и екстремних размера терета, а превоз по води био је прескуп.
Зато се почетком 80-их појавила идеја да се направи привремени тешки транспортни авион за превоз „Бурана“. Одлучено је да буде израђен на бази транспортне верзије првог совјетског стратешког бомбардера 3М-Т, који је већ преко 30 година обезбеђивао нуклеарни паритет СССР-а и САД.
Ради тога је модификован и име му је промењено у „ВМ-Т Атлант“. Незванично је прозван „летеће буре“ због трупа изнад којег се причвршћивао округли теретни контејнер.
Међутим, максимална тежина коју је могао да узме на своја „плећа“ била је 50 тона, што је било мање од тежине склопљеног „Бурана“. Зато је са овог требало скинути део опреме како би му се тежина смањила на 45 тона.
Требало је да се убудуће на Бајконур превозе терети тешки до 200 тона, а чак је и 50 тона већ изазивало сумњу. Радило се, наиме, о авиону који није био специјално пројектован за тај задатак.
Велики терет на „плећима“ „Атланта“ снажно је утицао на његову аеродинамику. Зато су сви пробни летови одржани уз велику неизвесност. За сваку врсту терета одређивао се његов најбољи распоред на трупу и прорачунавала се стабилност авиона. Многи су мислили да таква дивовска конструкција уопште неће узлетети.
Па ипак, „Атлант“ се добро показао и од 1981. године почео успешно да превози терете. Постојала су укупно два авиона који су извели око 150 пробних и комерцијалних летова.
Узгред, „Атлант“, који је замишљен као привремена варијанта за превоз „Бурана“, на крају је био његов једини „превозник“. Свемирски програм „Енергија-Буран“ стопиран је 1993. године. Сам „Буран“ је притом само једом одлетео у свемир. Док летећи космодром „Мрија“ никада није вршио своју првобитну намену, него је коришћен за прилично неочекиване задатке као што су превоз жирафа или јахти шпанског краља.
А два „Атланта“ су отада остала без посла. Један примерак се налази на аеродрому код Рјазања, а други у граду Жуковски код Москве, одакле повремено одлази на Московски међународни авио-космички салон (МАКС) као статични експонат.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
