„Наука“ је први руски модул лансиран на МКС у последњих 11 година, као и прва властита научна лабораторија у космосу ове земље. Међутим он је ипак и нешто више од тога. Фактички, велики свемирски брод који после извођења на орбиту може сам да долети до МКС и пристане на орбиталну станицу, што ни један други амерички или европски модул није у стању.
Модули Насе, рецимо, не могу да лете сами и они су заправо корпуси са одређеном испуном, који се достављају на орбиту у теретним одељцима шатлова и припајају помоћу манипулатора.
„Наука“ је тешка преко 21 тону и слови за најтежи руски модул. Дужина износи 13 метара, са пречником од 4,2 метра. Модул је стартовао са космодрома Бајконур 21. јула, а са МКС предвиђено је да се споји осам дана касније, тачније 29. јула.
„Наука“ је пре свега прављена као модул намењен научним експериментима, о чему сведочи и њен назив. У овом тренутку у састав руског сегмента МКС улазе два велика модула „Зарја“ и „Звезда“ и три мала који се користе као пристаништа за свемирске бродове.
„Зарја“ се углавном користи као магацин. Звезда је главни модул руског сегмента станице у који су смештене две кабине, системи за одржавање живота и контролу. Места за штандове нема, опрема се оставља „у пролазу“ за коришћење, а затим уклања у простор за складиштење.
Места у „Науци“ сада има више него довољно. За посаду је обезбеђено 14 радних места унутар модула и 16 споља, а за научне експерименте посебна лабораторија. Рецимо постоји центрифуга која омогућава да се вештачки створи сила теже и проучавају различити утицаји на развој ембриона.
Постоји још једна важна новина, европски манипулатор ERA на спољашњој страни модула. То је вођена „космичка рука“ која омогућава да се мање излази у космос ради поправки, техничких и научних радова на МКС. На другим научним модулима сензоре и инструменте за експерименте инсталирају космонаути, излазећи напоље.
Све у свему, „Наука“ је прилично иновативна како за руски сегмент генерално, тако и у погледу три друга научна модула МКС-а. Америчког „Дестиниja“, европског „Колумбуса“ и јапанског „Кибоа“. Научни штандови компатибилни су само са научном опремом створеном специјално за њих. У другим лабораторијским модулима углавном је све стандардизовано.
Испоставило је да је „Нaука“ један од најпроблематичнијих пројеката руског сегмента свемирске станице. Развој је започео још почетком двехиљадитих, али не од нуле, у научни модул трансформисана је резервна варијанта модула „Зарја“ (он је био први модул ланисиран у космос, али без обзира на то што припада руском сегменту МКС-а, финансиран је и у власништву Насе).
Реплика модула „Зарја“ била је 80 одсто завршена када је одлучено да се преправи у космичку лабораторију, а лансирање планирано за 2007. годину. Међутим, од тада рок за окончање амбициозног пројекта стално је померан, због техничких и финансијских проблема.
Главни проблем појавио се 2013. године када су приликом тестирања модула у цевима за гориво пронађене ситне металне струготине, честице величине око сто микрона. То је фабричка грешка. Касније је нешто слично пронађено и у резервоарима за гориво. Проблем никако није могао да буде решен. Струготине никако нису могли да се ослободе. Чишћење је рађено у пакленом цајтноту. Радило се седам дана недељно у две смене, непрестане комисије и покушаји одстрањивања, стална тестирања. Добијамо записник да је контејнер чист, да би после неког времена опет дошло до контаминације, говорили су из Центра Хрунишчов где је прављен модул.
Струготина је „Науку“ могла да остави на земљи заувек. Честице у резревоару и цевима за гориво теоретски би могле да доспеју у моторе и зауставе их. Модул је могао да застане на орбити, а затим изгори у атмосфери. О замени резервоара није било говора, њихов произвођач фабрика „Срп и чекић“ била је затворена и срушена. Фабрика које би правиле сличан производ са одговарајућим параметрима у Русији није било. Једном речју и резервни резервоари „Науке“ такође су били контаминирани несрећном струготином.
На крају после многобројних покушаја да се исперу резервоари, комисија је дозволила коришћење, али само једанпут, за лансирање на орбиту и спајање, с тим да не буду интегрисани у сложени горивни систем целе МКС (у супротном постојала би претња по безбедност целе станице).
Рок употребе МКС истиче 2024. а земље учеснице пројекта увелико размишљају шта са њом после тога. Заменик генералног директора РКК „Енергија“ Владимир Соловјов рекао је прошле године: „Већ сада постоји низ елемената који су озбиљно оштећени и истиче им рок употребе. Многи међу њима нису заменски. После 2025. године предвиђамо огроман број кварова различитих елемената“.
Верзије од потапања у океану до станице-хаба између Земље и Месеца још увек се разматрају. Русија се недвосмилено залаже за продужетак рока експлоатације до 2028 или 2030. године, након чега планира да изађе из пројекта МКС и створи своју космичку сртаницу (РОСС). А припајање „Науке“ може да продужи рок употребе руског сегмента станице неколико година.
Међутим, после тога „Наука“ неће прећи у састав РОСС. „Не, она је на Земљи већ толико повезана интелигенцијом са садашњом МКС, да је просто немогуће прилагодити је новој станици“, рекао је пролетос Соловјов.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
