АКТУЕЛНО: Српски официри открили детаље из експлоатације руских ПВО система 96К6 „Панцир-С1Е“

Министарство одбране Републике Србије / Војска Србије
Екипа познатог новинског листа Политика је обишла јединице легендарног Трећег ракетног дивизиона 250-те ракетне бригаде за противваздухопловна дејства (ПВД), који са својим ефективима брани ваздушни простор изнад српске престонице. Том приликом су официри Војске Србије који раде на хибридним ракетно-топовским ПВО системима 96К6 „Панцир-С1Е“ оценили његове највеће квалитете, и са читаоцима поделили утиске приликом његове експлоатације.

Јаково– Три члана послуге „панцира С-1” су у кабини, уз куполу на којој се налазе лансери ракета, топови и радари. Моћно наоружање и електроника налазе се на масивном возилу „камаз”, осмоточкашу, које један од најбољих артиљеријско-ракетних система противваздухопловне одбране (ПВО) у свету чини изузетно покретљивим. Купола се, уз зујање, брзо окреће у свим правцима, док се истовремено чује брујање агрегата уграђеног у возило који овај систем напаја струјом- преноси српски интернет портал Политика.

Екипа ове медијске куће је имала ексклузивну прилику да обиђе припаднике Војске Србије који рукују овим новим наоружањем, произведеним у Русији и најмодернијим у арсеналу наше армије. Обишли смо их на мирнодопском ватреном положају у касарни „Народни херој Милан Тепић” у Јакову код Београда, где је смештен легендарни Трећи ракетни дивизион 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства (ПВД).

Испред улаза у команду дивизиона изложена је „нева”, ракета којом је током агресије НАТО-а 1999. године ова јединица стекла светску славу, оборивши америчке авионе Ф-117А („невидљиви”) и Ф-16. Тај проверени ракетни систем и данас се користи у овој јединици, а одлука државног и војног врха да се „панцири С-1” доделе Трећем ракетном дивизиону није била случајан избор.

„Ова касарна је дом ракеташа још од 1982. године, када је овде био смештен тадашњи Седми ракетни дивизион ПВО, који је 1990. преименован у Пети, а 1992. у Трећи ракетни дивизион, који је ратну славу стекао 1999. године. Осам година касније формира се Други ракетни дивизион, у који улазе дотадашњи Трећи, Први и Осми дивизион. За нас је 27. март историјски датум, тада је 1999. оборен „невидљиви” Ф-117А, а на тај дан 2020. поново је формиран Трећи ракетни дивизион и у наоружање уведен најмодернији артиљеријско-ракетни систем „панцир С-1” – објашњава потпуковник Момчило Милинков, командант Трећег ракетног дивизиона, наглашавајући да ратна слава не припада само јединици коју он сада води већ свим ракетним дивизионима и јединицама ПВО који су тада бранили небо своје земље.

„Панцир С-1” је, према његовим речима, последња реч технике када је реч о системима ПВО.„Слободно могу да кажем да је реч о најбољем средству у својој класи - каже потпуковник Милинков, истичући да је „увођењем „панцира С-1” ПВО добила много – како повећањем броја ватрених јединица тако и већом „покривеном” зоном заштите ваздушног простора“.

Задатак 250. ракетне бригаде за ПВД је даноноћна заштита ваздушног простора Републике Србије, 24 часа дневно, седам дана у недељи... Јединице 250. ракетне бригаде за ПВД плански се ангажују на борбеним дежурствима, па тако и Трећи ракетни дивизион са своје три батерије, укључујући и ову, опремљену „панцирима С-1”. Ракеташи су свакодневно ангажовани на обуци професионалног састава – официра, подофицира и војника, а међу њима још има ветерана из 1999, чије искуство је од непроцењивог значаја. Потпуковник Милинков изражава посебно задовољство што у јединици има и војника на добровољном служењу војног рока, који се обучавају на „невама”, и то не само због ширења братства ракеташа већ и због патриотизма тих младих људи. Тај проверени ракетни систем је и одлична основа на прелазак на било који други, модернији.

Обука и одржавање ратне технике су свакодневица ових војника, с тим што овладавање употребом средстава ПВО има своје специфичности. Не само због тога што је реч о сложеној техници већ и зато што је у питању тимски рад, а време извршења борбеног задатка мери се секундама.„Круна свега је гађање, после тога ниједан ракеташ није исти“ – каже потпуковник Милинков.

Мајор Предраг Мишић је имао ту част да буде први командир артиљеријско-ракетне батерије опремљене „панциром С-1”. Био је на обуци у Русији, због чега је као и остали ракеташи научио руски језик, обучаван је на тренажерима и био је на бојевим гађањима. Ови официри су по сложеној процедури пријема „панцира С-1” у ВС приредили стручну литературу о „панциру С-1” на српском језику, а пажљиво прате све доступне информације о употреби овог система у сукобима широм света, анализирајући те ситуације и укрштајући их са искуствима наших ракеташа.

Мајор Мишић истиче мобилност „панцира С-1”, који може да дејствује и у покрету, као и његову изузетну аутоматизацију и поузданост. Ипак, поред савремене технике у овој јединици истичу обученост људства као кључ успеха.

„Компјутер ради по алгоритмима, а човек осећа моменат, има представу о ситуацији и прави процену. Када су борбена дејства у питању, поред планирања употребе, човек у тренутку боље процењује и одређује приоритете“ – наглашава мајор Мишић, истичући да су колеге и он у сваком тренутку спремни да изврше задатак, свесни одвраћајуће улоге коју „панцир С-1” има према потенцијалним непријатељским намерама.

Најмлађи припадник на обуци у Русији био је поручник Саша Пековић, командир одељења, односно старешина који непосредно руководи једним „панциром С-1”, а који је тада имао 25 година. Иначе, послугу овог средства чине командир, оператор и возач. Прва двојица рукују наоружањем, али не треба потценити улогу возача. Он управља различитим системима размештеним на возилу тешком 37 тона, што је посебан изазов, а поред тога има и своје дужности у операторској кабини (осим ако се не дејствује из покрета), где води рачуна о раду неких помоћних система и тиме олакшава рад командира и оператора.

Поручник Пековић истиче значај теренских вежби, посебно оних са гађањем, какве су биле „Садејство 2020” и „Муњевити удар 2021”, изведене на Пештери јер тада јединица прође кроз цео процес – од припреме, преко марша до боравка на терену и извођења вежбе. „Панцири С-1” су на Пештери дејствовали топовима, док је ракетама гађано у Русији.

„Осећај приликом гађања је сјајан. Кабина је херметички затворена, приликом лансирања ракета чује се снажан звук ракетних мотора и осећа се благи потрес. Када се дејствује топовима, бука и потреси су јачи, а по изласку из кабине осећа се мирис барута“ – сликовито описује поручник Пековић.

„ПАНЦИР С-1”

  • Домет ракета – 20 километара по даљини, 15 километара по висини
  • Домет топова – четири километра по даљини, три километра по висини
  • Домет осматрачког радара до 80 километара
  • Домет нишанског радара до 36 километара
  • Систем може да прати и гађа до четири циља истовремено
  • Дејствовање по различитим врстама циљева у ваздушном простору у одласку који се крећу брзинама до 1.000 метара у секунди.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“