„Мртва рука“: Пет чињеница о најстрашнијем руском систему нуклеарне одмазде (ФОТОГРАФИЈЕ)

Руска интерконтинентална балистичка ракета стационарног бојевог базирања (подземни силоси) 5А35 / УР-100Н УТТХ / РС-18Б у транспортном лансеру 15Я54.

Руска интерконтинентална балистичка ракета стационарног бојевог базирања (подземни силоси) 5А35 / УР-100Н УТТХ / РС-18Б у транспортном лансеру 15Я54.

Vitaly V. Kuzmin/vitalykuzmin.net
Овај систем може самостално, без човекове команде, да заспе непријатеља стотинама бојевих глава.

Руске оружане снаге имају 700 „носача“ нуклеарног оружја у које спадају стратешки бомбардери, подморнице на нуклеарни погон и укопани силоси за интерконтиненталне балистичке ракете.

Међутим, ретко коме је познато да неки од тих система могу да дејствују аутономно и да ракетирају непријатељске циљеве чак и ако цела територија Русије буде уништена нуклеарним нападом.

Тај систем се зове „Мртва рука“. Како он функционише?

Шта је то „Мртва рука“?

Стратешка бојева ракета у силосу.

Реч је о систему „Периметар“ (рус. „Периметр“) који је у САД добио назив „Мртва рука“. Он аутоматски управља нуклеарним одговором на извршени нуклеарни напад.

Простије речено, ако територија Русије услед нуклеарног напада буде потпуно опустошена, систем „Периметар“ ће својим сопственим ракетама аутоматски извршити нуклеарни напад на непријатељску територију.

Зашто је он направљен?

По завршетку Хладног рата совјетски војни врх је схватио да би само једна нуклеарна ракета била довољна за уништење командног места из кога се управља нуклеарним арсеналом.

Поред тога, било је јасно да ће се средства за радиоелектронску борбу развијати и потенцијално ће моћи да блокирају канале преко којих се управља стратешким нуклеарним снагама.

Због тога је оружаним снагама био потребан резервни план гарантованог узвраћања путем лансирања ракета са нуклеарним бојевим главама из свих укопаних силоса.

Концепција новог оружја

Пробно тестирање интерконтиненталне балистичке ракете РС-12М „Тополь“ на полигону „Капустин Јар“ у Астрахањској области.

Извршавајући овај задатак совјетски инжењери су одлучили да направе интерконтиненталну балистичку ракету која ће се користити као централни командни пункт, тј. која после полетања активирати све остале укопане силосе на совјетској територији и лансирати ракете са нуклеарним бојевим главама у правцу непријатељске територије.

Нова ракета ће бити смештена у недавно саграђени укопани силос (који може да издржи директан погодак нуклеарне бојеве главе) и имаће унапред подешене координате лета и радио-сигнале које ће за време свог лета слати другим ракетама.

Како је ово оружје направљено?

Ракетне трупе стратешке намене извеле су успешно лансирање интерконтиненталне балистичке ракете РС-18 „Стилет“ (УР-100Н УТТХ) са космодрома „Бајконур“.

Као основа за нову ракету изабран је УР-100Н (интерконтинентална балистичка ракета, по класификацији НАТО-а SS-19 „Stiletto“). Инжењери су специјално за њу направили нову бојеву главу са моћним предајником.

Изградња је почела средином 1970-их, да би крајем исте деценије прототип био упућен на прво тестирање у руској армији. Прве пробе су показале да ракета лети 4.500 километара на висини од 4.000 метара и током лета успешно шаље радио-сигнале другим објектима.

Пет година касније војна команда је извршила „борбене пробе“ како би се испитало може ли ново оружје да отвори прави укопани силос и лансира најмоћнију руску нуклеарну ракету на задати циљ.

У новембру 1984. године командна ракета је лансирана у Белоруској ССР и успела је да пошаље команду за активирање укопаног силоса за лансирање близу Бајконура у Казахстану. Из силоса је лансирана интерконтинентална ракета Р-36М (по класификацији НАТО-а SS-18 „Сатана“) која је успешно погодила циљ на полигону Кура на Камчатки. Тако су завршене све фазе тестирања.

Показало се да ново оружје може да прелети целу совјетску територију и да истовремено успут одашиље оперативне команде другим интерконтиненталним балистичким ракетама.

Нови систем је уведен у експлоатацију 1985. године, и још увек се користи за заштиту руске територије.

„Мртва рука“ данас

Лансирање тешке интерконтиненталне балистичке ракете „Сармат“ са космодрома Плесецк, Архангелска област.

„Мртва рука“ се састоји од ракета, али и од радара смештених на територији Русије, а такође сателита који прикупљају податке из космоса. То је сложен компјутерски систем који стално анализира широки спектар параметара као што су сеизмичка активност и нивои радијације, а такође прати податке система за рано откривање ракетног напада смештених дуж руске територије.

„Током експлоатације овај систем је неколико пута модификован. Пре свега, Русија је у њега интегрисала своја нова средства за радиоелектронско извиђање, као на пример радаре класе ’Вороњеж’ који откривају лансиране ракете у радијусу од 7.000 км. Друго, инжењери су модификовали бојеву главу тако да се она супротставља новим средствима радиоелектронске борбе која се сада појављују и гуше радио-сигнале“, каже Иван Коновалов, директор за развој у Фонду за унапређење технологија 21. века.

По његовим речима, ракете „Мртва рука“ су на реду да се на њих поставе блокови хиперзвучних ракета. Помоћу тих блокова ракета ће моћи да лети брзином од 5-7 километара у секунди.

„Нове ракете ће бити интегрисане у арсенал заједно са новим интерконтиненталним ракетама ’Сармат’ које ће оружане снаге добити средином 2020-их. Тако ће се поред њих ојавити модификована хиперзвучна верзија ’Мртва рука’“, каже експерт.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“