Зашто Гагаринов скафандер није смео да се фотографише? 

Sputnik
На фотографијама начињеним одмах после слетања на Земљу Јуриј Гагарин носи обичну топлу јакну. Да ли је тако летео у свемир? А где му је скафандер? 

Када се нашао пред члановима државне комисије после свог легендарног лета Јуриј Гагарин, први човек у свемиру, није заборавио да објасни један важан детаљ: „Тамо сам се у тренутку славља неколико пута фотографисао. До тада сам већ скинуо скафандер. Имао сам на себи само плаву термо-одећу, а нисам се фотографисао у наранџасто-сивом скафандеру и са шлемом.“

Заиста, на свим фотографијама начињеним после слетања космонаут је у топлој јакни која подсећа на „ватник“ (топла ватирана одећа какву су носили затвореници у совјетским логорима). Заправо се ради о термо-оделу В-3, који је Гагарин облачио испод скафандера. А скафандер се нигде не види. 

Али зашто је било потребно да се крије свемирско одело? 

Нека лети без скафандера 

Сукоб који је избио око скафандера за први лет човека у свемир није био наиван. Први човек лети у свемир – у шта га треба обући за тако опасно путовање?

Сада то звучи бесмислено, али у то време део стручњака је озбиљно тврдио да Јуриј Гагарин може да лети управо у том термо-оделу. Оно је било предвиђено за спасавање космонаута после слетања и штитило га од хипотермије; у случају да дође до дехерметизације брода у свемиру оно је бескорисно. Ипак, космонаута су хтели да пошаљу у свемир без скафандера.  

Ова варијанта је разматрана, јер су конструктори брода „Восток“ у фебруару 1960. године схватили да имају озбиљне проблеме са вишком масе и да морају да штеде на опреми. Притом су давали оптимистичне прогнозе: вероватноћа дехерметизације кабине је минимална и зато скафандер није потребан, него само додаје сувишан терет. 

Расправа о томе да ли је космонауту потребан скафандер трајала је више месеци, када ју је окончао отац совјетске космонаутике Сергеј Корољов. Он је изјавио да је спреман „да одустане од 500 килограма техничке опреме, али да скафандер са системом за одржавање животних функција мора бити спреман до краја године“.

Тако је остало скоро 8 месеци до планираног лета и за то време требало је направити први скафандер у историји: Гагаринов „СК-1“. 

Први скафандер 

Одлучено је да се крене краћим путем и за прототип је узет скафандер „Воркута“ за пилоте ловаца Су-9, код којег је од суштинске важности била регулација притиска и доток кисеоника. „СК-1“ је био „меки“ скафандер од два слоја тканине. Један слој је био од лавсана или полиетилен терефталата, односно термо-пластике. У том тренутку то је био потпуно нови материјал, направљен у Лабораторији Високомолекуларних једињења Академије наука 1949. године. Од лавсана је направљен отпорни слој скафандера (данас се он користи, на пример, за производњу пластичних флаша). 

Други, такозвани херметички слој, био је направљен од гуме. А спољни слој који су сви видели била је наранџаста непромочива навлака. Била је наранџасте боје како би олакшала проналажење космонаута у случају да се он катапултира из кабине и спусти падобраном.  

Шлем се није могао скинути и за њега су били прикључени мерачи притиска. У случају пада притиска, шлем би се аутоматски затворио, а црево које је унутрашњи слој костима продувавало ваздухом из кабине би се прекинуо. Доток ваздуха у том случају је долазио из боце са кисеоником. Наравно, у овом скафандеру нисте могли да изађете у отворени космос, али космонаут је могао независно од брода у њему да издржи 5 сати унутар кабине. Осим тога, чак је и у првом скафандеру већ био предвиђен асенизациони уређај, тако да нисте морали да га скидате ради вршења нужде.

„СК-1“ је сашивен строго по мерама првог одреда космонаута, тј. није био универзалан. Заједно са шлемом је био тежак 20 килограма. Човек није могао да га обуче самостално, без помоћи других. Постојало је строго упутство како се то ради, којим редоследом се увлаче ноге, руке итд. Али човек је сам могао да га скине. 

Гагарин је заправо носио неколико слојева одеће: доњи веш, термо-одело, слој од лавсана, слој од гуме и, најзад, наранџасту навлаку. Али зашто он није смео у томе да се фотографише? 

Човек са тајним задатком    

Радило се о посебној тајности скафандера. Он се с правом сматрао за генијални совјетски изум. Материјали и читава његова конструкција у условима свемирске трке били су државна тајна. Спољашња јарконаранџаста навлака је, између осталог, требало да сакрије шта се налази испод ње. 

Јурију Гагарину је, поред свих осталих упутстава, наређено да после слетања, ма где се оно одиграло, предузме мере да сачува скафандер или да га уништи. А како би то испратили уз Гагарина су поставили једног инжењера који је радио на скафандеру по имену Ота Митхрабанович Бахрамов. 12. априла 1961. године он је имао специјалну мисију за коју је знало само неколико људи. 

У рејону слетања Бахрамов је требало од Гагарина или од руководиоца спасилачке групе да преузме скафандер. Тог дана инжењер са тајном мисијом ухваћен је на неколико аматерских снимака. Крупан човек са шеширом у кожној јакни људима је изгледао као телохранитељ космонаута и сарадник државне безбедности са задатком да чува националног хероја. Али испоставило се да је истина другачија. Бахрамов је дошао само да преузме скафандер. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“