Еволуција руских тенкова у 20. и 21. веку

Public domain; Vitaly V. Kuzmin/vitalykuzmin.net
Сазнајте како су ове машине еволуирале од митраљеза покривених челичним плочама до најмоћнијег пешадијског оружја на бојном пољу.

Тенкови Првог светског рата („Вездеход“ или „возило које се креће по сваком терену“)

Прототип тенка „Вездеход“ Александра Александровича Пороховшчикова.

Прве борбене машине које ће касније бити познате као „тенкови“ појавиле су се 1914. године, након почетка Првог светског рата.

То су углавном били лако оклопљени митраљези на гусеницама које је лако могао да пробије метак или шрапнел.

Русија је такође имала сопствени прототип првог тенка. Он се звао „Вездеход“, што значи „возило које се креће по сваком терену“.

У извештају бр. 4563 комисије за тестирање пише: „Изгледа да је ’Вездеход’ здрава и практична идеја. Он развија брзину од 25 врста на час (26,67 км/час). Поред тога, ’Вездеход’ може да се пење уз падину са нагибом од 40 степени, да пређе ров широк 3 метра и вертикалну препреку дугачку 3/4 метра. Све велике јаме и неравне површине су савладане где год је вршено тестирање. ’Вездеходом’ се лако управља приликом брзог кретања. Веома је добар у заокрету. Све у свему, ’Вездеход’ савлађује терен и препреке које не могу да савладају обични аутомобили“.

Прототип се појавио тек 1917. године када је земља преговарала о условима мировног споразума и припремала се да изађе из рата. Због тога ова машина није пуштена у производњу јер се Први светски рат „повукао“ пред револуцијом у Русији.

„Руски Рено“ и први совјетски тенкови

Први примерци совјетских тенкова били су готово верне копије машина стране производње које су набављене у иностранству или су добијене током Првог светског рата. Оне су коришћене као прототипи за тестирање најбољих страних технологија (наоружања, оклопа, вешања и возних карактеристика) и њихове будуће адаптације у машинама домаће производње.

Први прототипи совјетских тенкова појавили су се 1920. и 1921. године. Звали су се „Руски Рено“ јер су били направљени на француској платформи „Renault FT-17“. Пар година касније Руси су направили комбинацију италијанског „Fiat-3000“ и француског „Renault NC27“ од кога је преузето вешање.

МС-1

Све те машине су послужиле као основа за лаки тенк МС-1 (или Т-18). Ова нова машина имала је побољшано вешање што је било неопходно с обзиром на одсуство путева у Русији. Тај тенк је био краћи од сличних страних модела и наоружан моћним митраљезима Дегтјарјова калибра 7,62 мм. Ти митраљези су ефикасно пробијали лаку оклопну технику и уништавали пешадију на бојном пољу.

Годинама су вршена тестирања и на крају је војна команда почетком 1930-их формулисала захтеве које тенк треба да испуни. Он мора да буде тежак 12 тона и да се користи у брзим и моћним јединицама за пружање подршке пешадији. Тенкови су морали да имају добре маневарске могућности и могли су да се користе као штит током напада.

Експерименти током 1930-их

Прве године рада на конструкцији тенкова у Совјетском Савезу показале су да земља није имала довољно искуства у овој области, као ни кадрова, а ни довољно ресурса за покретање велике серијске производње.

Поред „једноцевних“ лаких, средњих и тешких тенкова, Русија је експериментисала и са стварањем тешких машина са више купола. На пример, то су били прототипи модела ТГ-1 који је направио немачки инжењер Едвард Гроте и модела Т-35 који је био заснован на британском A1E1 „Independent“.

„Тенк Гроте“ на Војној академији за моторизацију и механизацију радничко-сељачке Црвене армије „И. В. Стаљин“, 1931.

Међутим, борбе у совјетско-финском рату показале су да су пешадији на бојном пољу потребне машине које имају мању моћ и веће маневарске могућности. Тешки тенкови су били подеснији за опсаду и борбу против тешко оклопљених циљева, пре него за борбу са пешадијом.

Због тога је Совјетски Савез одлучио да више пажње посвети стварању и развоју „једноцевних“ машина, углавном средњих тенкова који су били идеални за масовну производњу и имали су доста ефикасно оружје за пружање подршке пешадији на бојном пољу.

Тенкови Другог светског рата (лаки тенк Т-26, средњи тенк Т34-76 и тешки тенк ИС-2)

Тенкови Другог светског рата подељени су у три групе: лаки, средњи и тешки.

Разликовали су се по намени.

Лаки тенкови су коришћени за извиђачке задатке, а такође као помоћне машине десантних падобранских трупа и морнаричке пешадије.

Т-26, постављен у близини музеја-диораме „Пробој опсаде Лењинграда

Најчешћи совјетски лаки тенк у Другом светском рату био је Т-26. Армија је имала 11.300 машина овог типа. Сваки овај тенк је имо топ калибра 45 мм са два митраљеза Дегтјарева калибра 7,62x54 мм. Ово оружје је било прилично ефикасно против пешадије али није могло нанети већу штету тежим и крупнијим машинама.

Средњи тенкови су завршавали све послове на поприштима Другог светског рата.

Најчешћи тенк совјетске армије био је Т-34 наоружан топом калибра 76 мм. Када се он појавио промењен је ток рата у корист домаће армије јер су ови тенкови били најефикасније оружје против моћних и тешко оклопљених немачких тенкова. Т-34 је такође имао велике маневарске могућности и био је ефакасан против циљева као што су барикаде, митраљеска гнезда, оклопна техника, људство, итд.

Овај совјетски тенк је произведен у највећем броју примерака. За време и после Другог светског рата направљено је преко 35.300 тенкова овог типа.

Совјетска армија је имала и тешке тенкове са масивним фронталним оклопом и најмоћнијим топовима свога доба, калибра 100 мм и 120 мм. Најпознатији совјетски тенк Другог светског рата овог типа био је ИС-2. Добио је име по совјетском лидеру Јосифу Стаљину. Био је то најмоћнији тенк совјетске армије који је једним пуцњем могао да онеспособи сваки циљ. Ови тенкови су играли важну улогу у опсади и јуришу на град, али су били прилично скупи и тешко их је било производити, тако да је војска имала мање ових машина него лаких и средњих тенкова. Совјетска армија је поседовала 3.500 тенкова ИС-2.

Тенкови прве генерације (Совјетски Т-34-85)

Т-34-85 на Паради Победе у Москви 9. маја 2018.

Подела на „генерације“ почела је после Другог светског рата када су инжењери широм света разрадили основе за стварање ефикасног тенка и после провере у борби одбацили све варијанте које не функционишу добро.

Тенкови прве генерације направљени су у периоду од 1950. до 1960. године. То су модернизоване верзије тенкова Другог светског рата у којима су искоришћене најбоље технологије америчких, совјетских и немачких тенкова.

Совјетски Савез је много уложио у модернизацију серије Т-34. Нови модел Т-34-85 добио је топ калибра 85 мм који је могао бити ефикасан против тешког ливеног оклопа новог доба. Добио је и оптички даљиномер и модернизовани систем за управљање тако да је машина постала прецизнија. Поред тога, додата му је и хидраулична трансмисија, а такође нове гусенице од гуме и метала.

Тенкови друге генерације (Совјетски Т-62 и Т-72)

Т-72 у парку „Патриот“.

Друга генерација је прављена у периоду 1960-1970.

У том периоду је у Русији највише произвођен тенк Т-62. Направљено је укупно 20.000 машина овог типа. Његове одлике и разлике у односу на претходне моделе могу се свести на неколико момената: проширено коришћење главног система за стабилизацију оружја и масовно додавање активног борбеног система у условима ограничене борбене видљивости. Једноставније речено, то је први тенк са уређајима за ноћно осматрање.

Тенк је добио и механички балистички рачунар и топ већег калибра.

Тенкови треће генерације (Т-90)

Т-90А на проби уочи Параде Победе у Алабину.

Трећа генерација је почела да се производи 1970-их и производи се још увек. Данас су то најраспрострањенији тенкови у оружаним снагама широм света.

Т-90 је тенк треће генерације који користи руска армија. Он је добио нови интегрисани систем за управљање ватром са дигиталним балистичким рачунаром и ласерским даљиномером. Захваљујући поменутим системима овај модел је данас један од најпрецизнијих тенкова на бојном пољу.

Опремљен је и комплетом спољних сензора природних услова и системом термовизијског осматрања и навођења који му омогућује ефикасну паљбу у свако доба дана и ноћи.

Гусенице ових тенкова су такође модификоване. Оне имају хидростатичку трансмисију у системима за управљње која омогућава тенку да се окреће под сваким углом.

Тенкови четврте генерације (Т-14 Армата)

Тенк Т-14 („Објекат 148“), тешка гусенична универзална платформа (ТГУП) „Армата“

Могућности тенка Т-14 знатно су веће од могућности његове конкуренције стране производње тако да је у овом тренутку Т-14 једини тенк четврте генерације у целом свету.

Пре свега, то је једини тенк на свету који има куполу без посаде. Посада се налази у капсули заштићеној вишеслојним метално-керамичким фронталним оклопом. То је еквивалентно једном метру хомогеног металног оклопа који, по речима произвођача, не може бити пробијен савременим пројектилима и противтенковским ракетама.

Творци овог тенка сматрају да њихов производ има најбољи оклоп на свету.

Т-14 има динамичку оклопну заштиту „Малахит“ четврте генерације који одбија пројектиле испаљене из ручних противтенковских бацача граната и са 95% вероватноће уништава савремене противтенковске субкалибарске пројектиле.

Опремљен је и системима активне заштите „Афганит“ нове генерације, који пресрећу чак и противтенковске ракете, а такође, ради безбедности околних пешадијских јединица, „слепе“ антитенковске навођене ракете које омета коришћењем заштитне аеросолне завесе.

Армата је уједно и први „невидљиви тенк“ са знатно смањеном видљивошћу у инфрацрвеном, магнетном и радијском спектру. Једноставније речено, противтенковске ракете са самонавођеним главама не могу да га открију на бојном пољу.

Ова машина има занимљиву високотехнолошку функцију – ултраљубичасте HD камере које снимају терен у радијусу од 360 степени. Оне могу да детектују рад мотора по емисији јонизованих гасова и да шаљу податке главним компјутерима.

Када је реч о осматрачким могућностима, тенк може да лансира свој сопствени осматрачки и нишански дрон „Птеродактил“ који има радаре и инфрацрвене камере.

Податке добијене са овог дрона поред посаде тенка користе и друге јединице на бојном пољу јер Т-14 „Армата“ има први Јединствени тактички систем командовања и управљања. Ова функција обухвата 11 подсистема који одговарају за координацију средстава радиоелектронске борбе, артиљерије, противваздухопловне одбране, инжењеријских система и материјално-техничких средстава.

Простије речено, тенк може да координира дејства свих других јединица на бојном пољу.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“