Како је СССР постао лидер у производњи струје помоћу енергије ветра (ФОТОГРАФИЈЕ)

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Данас је ветроенергетика популарна у целом свету као еколошки начин добијања електричне енергије. Снага ветрогенератора увећава се из године у годину и износи стотине гигавати. У Европи, на пример, ветроелектране производе већ 16% укупне енергије, а у појединим земљама попут Данске тај показатељ је близу 50%.

Данас у Русији енергија ветра није превише распрострањена. Њен удео у укупној производњи електричне енергије износи само 1% (с тим што је у 2020. години снага ветрогенератора утростручена). Међутим, пре сто година су совјетски научници гајили велики ентузијазам у погледу коришћења ветра у те сврхе.

Ветрогенератори у далеким подручјима

Електрификација земље био је један од глобалних задатака бољшевика после револуције 1917. године. У том тренутку су малобројне електране радиле на тресет, угаљ и нафту. Било је јасно да драстично повећање производње струје није могуће без неког новог извора који би био јефтинији и могао би да се користи изобилно. Тако су научници обратили пажњу на енергију воде и ветра. Испоставило се да је хидроелектрична енергија ефикаснија, па је она и заузела значајно место у снабдевању СССР-а енергијом (данас се 20% енергије у Русији производи у хидроелектранама), али су велике наде полагане и у ветар.

У Москви је 1918. године основан Централни аерохидродинамички институт, где су конструисани први серијски ветрогенератори снаге до 30 киловата. У поређењу са савременом техником толико струје би било довољно да један фрижидер ради месец дана.

У домаћинству су такви мали генератори били од велике користи. Било их је у удаљеним подручјигма СССР-а, на пример у Бурјатији и на станицама Северног морског пута. Помоћу њих су пуњене батерије, напајале су се радио-дифузне станице и осветљаване су куће. Направљено је неколико хиљада малих ветроелектрана.

И други пројектантски бирои су конструисали ветрогенераторе. На пример, 1931. године се код Балаклаве (Крим) појавила ветроелектрана од 100 киловата, што је била прилично велика снага за оно време.

Сада индустријски ветрогенератори имају снагу 6-8 мегавата, али пре једног столећа је и 100 киловата било велико достигнуће.

Балаклавски генератор је био тежак 9 тона, пречник лопатица је износио 30 метара. Изумео га је Јуриј Кондратјук, један од пионира космонаутике (он је, између осталог, израчунао путању лета на Месец) који се бавио и пројектовањем ветроелектрана.

Генератор на Криму је напајао целу трамвајску линију Балаклава – Севастопољ. Међутим, у време Великог отиџбинског рата су и генератор и линија уништени у артиљеријском нападу. Средином 1930-их је постојао и пројекат изградње ветроелектране на Криму близу врха планине Ај Петри, али он није реализован.

Ветрогенератор као туристичка знаменитост

Главни проблем првих ветроелектрана било је одсуство система за акумулацију енергије, што значи да кад нема ветра нема ни струје. Тај задатак је покушавао да реши самоуки изумитељ из Курска (југ Русије) Анатолиј Уфимцев. У његовој старинској кући још увек се чува ветрогенератор са акумулатором у облику диска коју је он направио 1931. године. Новац за тај пројекат је издвојио Централни аерохидродинамички институт, а такође познати совјетски писац Максим Горки.

Уфимцевљев ветрогенератор је производио енергију којом се осветљавала његова радионица, кућа и део улице где се налазио. Генератор је функционисао и после смрти свога изумитеља 1936. године, па чак и за време немачке окупације. До 1957. године га је одржавао локални механичар који је учествовао и у његовој изградњи. После тога је генератор морао бити заустављен због дотрајалости појединих делова, и више никада није покренут. Данас је Уфимцевљева кућа на списку туристичких знаменитости Курска и привлачи љубитеље необичне технике.

Енергија ветра у служби социјализма

Са развојем енергетике постали су очигледни недостаци ветрогенератора у поређењу са енергијом воде, атома или гаса, али је енергија ветра ипак и даље коришћена, кад год је било потребно, на пример у индустрији и великим грађевинским подухватима на Крајњем северу и руском Далеком истоку.

Затим се 1973. године појавио државни програм развоја енергије ветра.

Један од првих комплетних ветропаркова појавио се крајем 1980-их на острву Сарема (Естонија). Имао је 64 ветрогенератора и снабдевао енергијом целу фабрику за прераду рибе.

Тада је конструисан и генератор „Радуга-1“ снаге једног мегавата. Примерак тог генератора сачуван је у Калмикији (југ Русије). Он је радио до 2014. године, а сада је запуштен.

Предузеће „Ветроэн“ је за домаћинства правило мале ветрогенераторе који су се звали „Ромашка“ („Бела рада“).

Неки од тих уређаја још увек се могу видети на викенд-имањима изван града, и то су углавном ветрењаче које служе за извлачење воде. „Раде даноноћно и бесплатно“, пише корисник једне такве пумпе. „Подижу воду са дубине од 8 метара из бушотине или бунара“. Он каже да је предност овог уређаја у томе што је безбедан, јер ту нема делова који би могли да се запале.

У СССР-у је 1989. године усвојен комплексан програм коришћења алтернативне енергије, али он није реализован јер се земља убрзо затим распала.