Како су совјетски физичари узгајали вештачке драгуље

Максим Блохин / TASS
Синтетички рубини и смарагди првобитно су били отпад војне индустрије да би затим постали генијални јувелирски изум.

Драги читаоци! У новонасталим околностима наш сајт и наш Facebook налог могу бити подвргнути ограничењима или блокади. Да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

У совјетско доба био је популаран масиван накит од злата са огромним разнобојним камењем. Прстење са александритима или минђуше с рубинима до данас се чувају у кутијицама многих жена на постсовјетском простору. Вероватно многе од њих и не знају да је већи део тог камења створен у научним институтима, при чему првобитно уопште нису били намењени за јувелире. 

Фианити - најбољи девојчини пријатељи

Најпопуларнији пандан брилијанту у Русији је фианит, кристал који за дијамантом практично не заостаје по чврстини и блиставости, али је знатно јефтинији. У другим земљама га називају коцкасти циркон (CZ или кристал цирконијум диоксида), док је у земљама Заједнице независних држава познат искључиво као фианит.

Назив је добио по ФИАН-у, односно Физичком Институту Академије Наука у Москви, у којем је радило седам нобеловаца.

У овом институту научници раде на оптичким пројектима за цивилну и војну индустрију, јер кристали нису потребни само јувелирима. Они се користе за израду медицинских инструмената (на пример, за стоматолошке инструменте са слојем циркона), као и за оптичке инструменте. Али за развој индустрије било је потребно осмислити јефтин кристал без деформација са одређеним оптичким својствима сличним дијаманту. Још 60-их година у ФИАН-у је основано одељење за монокристале које се бавило добијањем стакластих материјала за ласере.

Фианит је синтетисан 1970. године путем загревања цирконијум диоксида до температуре од 2.500°С. На челу групе научника био је академик Вјачеслав Осико, који је и скренуо пажњу на различите сфере примене новог камена. Тако су овај кристал почели да користе и јувелири.

Камен је показао изузетне особине: не губи сјај, чврст је, прозрачан, а уз одговарајућу обраду подсећа на дијамант. У Русији су посебно популарни фианити у злату, и то чак у комбинацији са правим драгим камењем. Цена таквог накита је два-три пута нижа него када би се радило о брилијантима.

Осим безбојног камена, могу се срести и ружичасти, црни и жути фианити, за сваки укус. То се постиже додавањем одређених метала у процес израде. На пример, за зелену боју потребна је примеса хрома, за боју коњака примеса титанијума, а за плаву кобалта.

Наравно, чак и голим оком фианит се може разликовати од дијаманта. Фианит је прозрачан, без дефеката и „балончића“, а осим тога, ако дишете у њега, на њему се хвата пара (на правом дијаманту то се не дешава). 

Синтетички александрит и рубин

Црвено камење је одувек било драгоцено у јувелирском послу, јер су његова налазишта прилична реткост. Још у XIX веку научници у Европи су покушали да направе синтетичке рубине и корунде. У Совјетском Савезу постигнути су велики успеси у масовној производњи вештачког камења тако да је готово све црвено камење у накиту било синтетичко. Као и у случају фианита, требало је да се црвено камење користи у индустрији, за производњу часовника и ласера.

Први совјетски корунд направљен је 1939. године у Институту за кристалографију у Москви, а већ 1947. године хемичари Алексеј Шубников и Сава Попов развили су метод који је омогућио масовну производњу ових корунда, за шта су добили Државну награду.

Касније je у СССР-у пронађен начин за узгајање вештачких александрита, камења које може да мења боју од смарагдне до боје рубина у зависности од осветљења. Из земље се вади само на неколико места на планети, при чему се сматра да су уралски александрити најбољи.

Треба рећи да су управо совјетски вештачки александрити били тражени и међу страним јувелирима због врхунског квалитета. Метод који је осмислио Институт за кристалографију назван је хоризонтално усмерена кристализација (понекад се среће и под називом „метод Багдасарова“ по имену руководиоца групе научника). Једноставно се може описати овако: узима се лист молибдена и савија у облику чамчића. Затим се ту убацује мешавина хемијских супстанци и то се шаље у уређај за загревање. Током недељу дана из ове смесе расте александрит.

У другим земљама користе се другачије технологије. На пример, у САД александрити се „растежу“ из течног стања. Совјетски вештачки александрит је, ипак, чвршћи.

Данас синтетичко црвено камење може бити потпуно различитих нијанси и једнако је популарно као и природно. Могу се разликовати само помоћу специјалног инструмента спектрометра, јер природно и вештачко камење поседује различите апсорпционе спектре. Осим тога, природно камење веома ретко се среће без примеса.

Геотермални смарагд

Мада Русија поседује велико налазиште смарагда на Уралу, за индустрију су били потребни и јефтини вештачки пандани. Истински напредак у изради вештачких смарагда постигли су почетком 70-их година научници из новосибирског Института за геологију и геофизику под руководством Владимира Кљахина. Пре свега, они су постигли стабилан раст кристала смарагда из геотермалних раствора, при чему је добијени камен био интензивне боје и без пукотина.

Крајем 80-их ова технологија је одобрена за масовну производњу. Затим је основано заједничко тајландско-руско предузеће TAIRUS, које је почело производњу кристала под брендом „Russian emerald“, како за домаће, тако и за страно тржиште. За добијање око сто грама геотермалног смарагда потребно је око месец дана.

Ова производња сасвим успешно функционише и данас, узгајајући не само смарагде различитог типа, него и александрите, рубине и сафире. Како објашњавају запослени у TAIRUS-у, геотермално камење поседује иста својства као и природно, осим што га је створио човек.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“